"Da! Ja se ubrajam i tzv. osnivače Dadova. Naime, osnivanju Dadova prethodila je dramska sekcija u XIV beogradskoj gimnaziji koju je vodio M. Tošić. Ta grupa je veoma lepo i uspešno radila, a potom su se dobile prostorije u Molerovoj i tu se formirao Dadov. Šta da kažem?! Bila sam luda za glumom. Osetivši scenu kao mesto najveće moguće sreće jurila sam na probe kao na najstrasnije ljubavne sastanke."
"Bili su to dani, večeri, a često i noći posvećeni pozorištu. Minijaturna scena, ista takva sala, mi zaneseni publici dočaravali i zajedno sanjali san koji za mene još traje. Predstave i stvaranje na sceni bili su mi događaji. Radost. Slobodni dani praznina, jer mi je pozorište bilo sve. Teško je izdvojiti neki trenutak, jer za tri godine mog življenja u pozorištu Dadov svi časovi su se slili u jedan pozorišni san."
U Dadovu sam odigrao tokom prvih 5-6 godina toliko različitih uloga svih žanrova, da mi je kada sam „prešao u Savremeno” (kako je to u Dejli Dadovu objavio Iša Janković), bilo skoro dosadno! Zato sam se veoma obradovao kada mi je Rale (Zoran Ratkovic, reditelj i upravnik Dadova) ponudio da režiram Kabare Brane Crnčevića. Bio sam mladalački bezobrazan i radoznao, pa sam prihvatio, mada nikad nisam imao nameru da se bavim režijom. Kada je za to saznao Željko Orešković, reditelj koji je sa mnom radio nekoliko sjajnih predstava u Dadovu, i s kojim sam se tom prilikom zauvek sprijateljio, poslao mi je „čestitku”: “Radujem se što će i TEBI glumci kasniti na probe i dolaziti pijani!”
"Bila sam član Dadova od svoje šesnaeste do osamnaeste godine. Ta mala i otmena kuća imala je svoju aromu koju su upotpunjavali i prisustvo naše mladosti i vreme u kome smo živeli. Bila je čista, sprejom naparfimisana pred ulazak publike, svečana pred svaku predstavu. I mi smo se osećali svečano i »fino« se oblačili. Predstava je zaista bila naš umetnički čin. Od kućepazitelja do upravnika, pa preko nas »glumaca«, svi su radili sve, svi su žestoko čuvali svoju iluziju. I to je bilo divno."
"Da se bavim glumom nije me mnogo interesovalo, ali kao diplomirana učenica Baletske škole „Lujo Davičo” i student prve godine arhitekture želela sam da se bavim umetnošću. Eto mesta gde bih mogla da počnem. Radila sam, igrala, svađala se, ubeđivala i nisam bila svesna da radim sa najvećom elitom budućih glumaca – Ceca Bojković, Peca Ejdus, Branko Cvejić, Goran Sultanović i drugi. Onda sam ja otišla iz Dadova da radim koreografije na drugim mestima, ali uvek mi je srce bilo sa Dadovom, čitajući o njihovim uspesima sa novim, talentovanim, mladim ljudima."
"Samo u tom Dadovu možeš da se osećaš kao deo nečeg značajnog, velikog i kvalitetnog. Osećaš da pripadaš nečemu, nekome. Do tada, pripadaš roditeljima, posle deci. Samo tada pripadaš potpuno i dragovoljno tome okruženju, tome redu i mnogo, mnogo – sebi u ostalima i ostalima u sebi. Jedini put u životu nije ti važno ti, ili neko od ostalih, ili svi, ili svi i ti. Sve ti je drago, sve ti prija, sve je tvoje, i uspeh i pad i bogatstvo i siromaštvo i suze, i život i smrt i uloga i predstava i publika. Sve je jedini put samo i samo tvoje. U tom Dadovu…"
"Jednostavno rečeno, to je bila jedna božanstvena iluzija, bekstvo od stvarnosti, jedan sjajan azil od svih stega tadašnjeg života. Zanimljivi ljudi, ideje, divne pozorišne predstave, sjajna muzika, prelepe devojke, jedna opčinjenost do bola, izuzetno dobra organizacija ljudi koji su vodili Dadov i njihova dela i namera da očuvaju sve to za mlade generacije. Sve je to činilo Dramski atelje Doma omladine Vračara tih ranih šezdesetih godina."
"Ja mislim za sebe „da se za zelen bor uhvatim i on bi se jadan osušio“. Tako je i moje osećanje sa Dadovom. Došao sam u Dadov jedne godine kad je on bio najpopularnije amatersko pozorište u Beogradu. Čuo sam da se tamo fino zabavljaju, da ima puno lepih devojaka. Ja bio mlad i usamljen. Mislio sam, to je možda šansa da upoznam devojku svog života. Lakše mi je tako nego da tumaram po Beogradu i kradem bogu dane. Dobijem ulogu u komadu Obavezno krompir, kad ono – muška podela. Dobri glumci, dobri drugari, ali – muška podela. Gde su te lepe devojke? Nemamo pojma!"
"Ono što tada nisam znala a sada, pošto je prošlo toliko vremena otkada je Dadov ušao u moj život, sigurno znam: Dadov je bio jedna od ključnih tačaka u mom životu. Tačka u kojoj sam prestala da budem dete i počela da odrastam. Sve ono što se tada uspostavilo kao sistem vrednosti u pozorištu važi bilo gde. Biti glumac u Dadovu je isto toliko teško, isto toliko odgovorno kao što je biti glumac u nekom velikom profesionalnom pozorištu."
Dadov i sedamdesete. Jureći za samim sobom, stizali smo da savlađujemo školu, prve ljubavi, sve gradske diskoteke (Cepelin, Monokl, KST), prvo piće i prve žurke. Dadov smo pronašli kao važnu stanicu i odrednicu na tom putu. Biti u Dadovu značilo je biti „in“. Dadov je pružao ono što nismo nalazili nigde drugde. Tu smo postajali ono što smo samo mi znali da jesmo. Cherchez la femme!
"Nevičan peru, bojim se da ne bih uspeo dovoljno slikovito da dočaram sva zbivanja i situacije kroz koje sam prolazio: od audicije do željno čekanih prvih koraka i prvih reči izgovorenih na sceni, od prve čitajuće probe do premijere, od premijere do festivala. Nikada se ne može zaboraviti miris prašine gorućeg reflektora i nejasan govor tišine prazne sale, slatki strah od prostora koji tek upoznajem. Bila su to presudna iskustva u mom životu."
"Potpuno nov život za mene počeo je tada, te godine u Dadovu. Predstava, frka, šminkanje, nameštanje svetla, promena igre, prilagođavanje sceni, haos i ljubav, svađe i privatne drame, sve smo to nosili kako je ko znao i umeo, ali da smo se pridržavali jedno o drugo, to jesmo i te kako. Ni sneg, ni vetar, ni grozna vrućina nisu bili dovoljan razlog da se otkaže ono zbog čega smo tu, ili još bolje da otkažemo mi sami jedni drugima, i naš razlog sakupljanja. I onda kada je nastalo zatišje, tražila sam spas u drugom pozorištu, najzad ne odoh u ono „pravo” takozvano profesionalno. Nema razlike, sem u jednom. Razlika je samo u prevodu reči – amater – i – profesionalac. Bez ovog prvog ovo drugo živi teško. Bez ovog drugog se može živeti lako čitav vek."
Dadovske godine pamtim kao najljepše u životu. Na sceni smo istraživali igrajući se, družili se i doživljavali sretne trenutke jedne kreativne i dušom ispunjene mladosti. Stvorio sam i prijatelje za čitav život. Ne čujemo se često, a viđamo se još manje, ali svaki naš kontakt izgleda kao da smo se , eto, jučer rastali posle probe. To nam nisu oduzele ni politike niti državne granice naknadno postavljene među nama.
"U Dadov sam dospela u čitavoj grupi svojih drugara sa kojima sam se i nadalje najviše družila i najviše predstava napravila. Te godine, 1988., Dadov je obnovljen i napravljena je velika audicija. Mi smo svi zajedno bili primljeni, prikazavši kratko komični komad jednoga od nas, Ivana Medenice, Pogrešna dijagnoza. Mi smo Dijagnozu pripremali u nekakvom podrumčetu, tako da nam je dadovska scena izgledala nepregledno, raskošno, pa smo se sve vreme motali samo u ćošku scene."
"Često sam se pitala zašto se svake dve godine Dadov raspada, a potom ponovo sastavlja sa nekim novih ljudima, još živahnijim i raskalašnijim od onih prethodnih. Možda je odgovor u tome što se Dadov na neki poseban način „preraste”, ili ga bar ljudi dovoljno „ižive” da mogu da krenu dalje. Možda ih baš Dadov natera na jedno pravo, besno, kreativno odrastanje za kojim vapi svaki izdanak uznemirenog beogradskog asfalta. Trebalo mi je dosta vremena da ukapiram da se nove dadovske ekipe koje ga „obnavljaju” isto tako ludo zabavljaju i glupiraju kao što smo se i mi glupirali. Još teže sam sebi priznala da su nove dadovske predstave bolje, posvećenije i zrelije od onih koje su stvarali moji „diletanti”. I posle svih tih priznanja, jedino što mi je preostalo bilo je da se Dadovu vratim."
Kada me je Darijan 1996. godine pozvao da režiram Malu lepu stvar, ja sam već bio zaražen Dadovom. Odgledao sam sve predsrtave u prethodne četiri sezone , a na Slučajevima, Torpedu i Čija si? bio sam redovni gost. Uživao sam u neobuzdanom, nestašnom i neobičnom pozorištu, koje su tih godina formirali, Golovko, Kokan i Darijan... Zvanično sam mogao da se nazovem dadovcem od 4. aprila 1996, kada je bila premijera Male lepe stvari.
DADOV je postao prosto nezaobilazna tačka u našem vračarskom kraju, a čini mi se i šire. Ja sad ovo govorim lokalno kao neko ko je zaista ljubitelj iz najstrožijeg komšiluka, ali mislim da DADOV ima mnogo, mnogo veći društveni i kulturni značaj od jednog amaterskog pozorišta. To je prosto jedan ozbiljan kulturni centar.
Ta vrsta slobode je nešto što se kasnije ne dešava, a ta repertoarska politika se uklapa sa mojom vizijom pozorišta i posle me podstakla da ostanem u tome, da radim sa mladim ljudima koji su moja generacija. DADOV u tom smislu nesvesno oživljava u nama generacijski duh i potpuno je prirodno da mi i treba da radimo sa ljudima koji su naša generacija.
Kada vi radite sa uvek talentovanom ekipom mladih glumaca u Dadovu od kojih su mnogi verovatno budućnost našeg i profesionalnog pozorišta, ulazite u jednu zdravu atmosferu, ulazite među ljude koji su toliko željni rada i koji apsolutno ne postavljaju pitanja koliko će se dati, daće se do kraja. Valjda se i mi uželimo takvog rada, mada to i jeste odlika amaterizma, pogotovu amaterizma u Dadovu gde se uželite te lakoće rada i tog maksimalnog predavanja.
Ako pozorište može da se nauči, onda sam ga ja naučio u Dadovu. Tamo nekako naučiš da pozorište nije , na primer, reditelj sedi i govori šta da se radi, glumci dolaze na posao a ne u pozorište, marketing je u nekoj kancelariji gde nikad nisi bio. Dadov je kad ti je kompozitor i glumac, pisac je marketing, kostimograf je krojač, scenograf – dekorater, a reditelj tata i mama, brat ili sestra i ponekad, samo ponekad, neko ko traži da se radi.
To opredeljenje da igramo za publiku koja u gradu nema svoj teatar, za srednjoškolce i studente koji u oficijelnoj pozorišnoj produkciji ne nalaze svoje generacijsko JA, rezultuje punim salama na predstavama, te ogromnim interesovanjem za dramski studio Dadova gde se uči igranje pozorišta i neigranje laži i odakle u pozorišta ukoračuju oni koju slavu Dadova pronose najbolje i najdalje – glumci ...
Meni je ovo neko emotivno utočište i sada, ja stvarno sa velikim zadovoljstvom dolazim ovde, vezan sam za puno stvari ovde, za puno judi. Mislim da je to neki poslednji trenutak bezbrižnosti, spokoja, dečijeg pravog zanosa, prave neke dečije igre. Tu je ustvari i počela neka pozorišna magija koja traje i dan danas nesmanjenim intezitetom ali na drugačiji način.
" Postala sam stalni član Dadova i sve to ni najmanje nije ličilo na onaj stereotip koji nam je svima u glavi kada se pomene amatersko pozorište, a to je – gomila sredovečnih ljudi koji nisu uspeli da postanu profesionalni glumci, pa se leče i daju sebi oduška u amaterizmu. Naprotiv, Dadov gaji tradiciju da u njemu glume srednjoškolci, eventualno studenti, spremni za igru i radost pravljenja pozorišta. Mi smo mislili da se igramo pozorišta, a zapravo je cela stvar bila mnogo ozbiljnija, pozorište je postalo naš život i ljubav, a za mnoge od nas i buduća profesija."
"Dadov je mesto za opuštanje, bežanje iz okrutne stvarnosti u neki drugi svet, u svet umetničkog, kreativnog stvaranja kome doprinose svi mladi, ambiciozni i perspektivni ljudi ovog amaterskog pozorišta. Zasigurno mogu tvrditi da je Dadov trenutno najkvalitetnije amatersko pozorište u Beogradu, ali i šire, i nadam se da će i u budućnosti tako ostati. "
"Godinu dana provedenih u Dadovu mi je dalo snagu. Neki od nas su bavljenju amaterskim pozorištem prišli neozbiljno, a neki preozbiljno kao ja. Stalno sam se preslišavala tekst s pampurom u ustima pošto mi je dikcija zadavala dosta muke. Da nisam sve to shvatila ozbiljno, ne bih te godine upisala glumu. Ostala bih u Dadovu i možda bih se bavila nekim drugim pozivom. U amaterizmu sam naučila da izdržim na sceni, da dolazim na vreme na probe, da se zagrejem pred predstavu, da volim to što radim i – da radim. "
"Sve je počelo početkom oktobra ‘91. Došao sam na audiciju u Dadov i prošao. Od tog dana za mene je počela godina druženja sa najlepšim i najboljim amaterskim pozorištem u Beogradu. Prvo studio, a zatim i početak spremanja predstave Slučajevi Danila Harmsa. Ta predstava mi je tada značila sve, zaokupivši me tako jako da je nikada neću zaboraviti. Publika je takođe volela ovu predstavu i sećam se ljudi koji su dolazili po pet šest puta da je gledaju. Zatim ulogu Pere Mitića u Davitelju. Predivan period je bio spremanje predstave. Ono što će mi uvek ostati od ove dve predstave je neki poseban miris svake od njih. Drugačije sam se osećao u Slučajevima, a drugačije u Davitelju. Uopšte, Dadov, njegova scena, sedišta, publika, restoran - za mene ima neki poseban miris."
"Pitam se. Često se pitam šta rade devojčice sa petnaest godina. Meni se na primer sa petnaest godina desilo nešto veoma čudno. Pomerila pameću. Zapustila školu. Lupalo mi srce. Stalno se smejala. Oči mi sjajile. Pogled lutao. Nikad srećnija. Nikad ushićenija. Kao zaljubljena luda. Uh, to je trajalo godinama. I to sve zbog Dadova."
"A Dadov kao detinjstvo stoji u našem sećanju. Iz njega poneseš prijatelje za ceo život, doživljaje sa putovanja, ljubavi, prve spoznaje težine i sveta i života, izlaske, predstave koje su obeležile mladost mnogim ljudima koji kad te i danas sretnu kažu: „Pa ja sam tvoja publika još iz Dadova”. Danas živim od glume, a tada sam živeo za glumu. I sada, kada bih hteo da kažem šta je to Dadov znam da je on i strast, i lepota, i način mišljenja, i moralni kodeks, i odgovornost, i veroispovest, i nacionalna pripadnost, i kult prijateljstva, jedan deo istorije Beograda i naših života sačuvan negde u nekom trouglu između Starog Dvora, Tašmajdana i hrama Svetog Save."
"Dadov je za moju generaciju bio poligon za „prosipanje” šarma, ideja, bezobrazluka, egzibicionizma i dobro sklonište u kom sam sačekao da prođu devedesete. Kad se sve sabere, ja sam se dobro „ogrebao” o Dadov. Osim sto sam prepoznao (doduše vrlo sporo i oprezno) svoj budući poziv, upoznao svog budućeg najboljeg prijatelja, uspeo sam i da se sretnem sa čitavom galerijom neobično zanimljivih ljudi. Jednom rečju, ja sam se na jedan poseban način „obogatio” tokom tih godina."
"Dao si mi Afirmaciju i pažnju, Dao sam ti Osobenost i talenat. Vredelo je!"
Kad god me je pozvalo u svoje okrilje pružilo mi je samo radost, sjajna iskustva i nove ideje. I mnogo puta me ohrabrilo da je moguće da sanjam i mnogo više nego što sam se usuđivala. Dadov je, zato, za mene jedna topla kuća u kojoj smo uvek dobrodošli, u kojoj se uvek može dobiti šansa i iz koje se izlazi jači, sigurniji, spremniji za dalje. I duboko zahvalan, jer to je mesto koje, i bukvalno, može da ti promeni život.
Ovaj prostor (DADOV) je u tom periodu života bio moja druga kuća. Drago mi je što sam tada, u tim kritičnim godinama odrastanja imala mesto kao što je DADOV, gde sam učila pesme, recitovala poeziju, radila predstave, stekla divne drugove i drugarice, sa kojima se i danas družim, a mnogi su postali i moji najdraži prijatelji... Kada sam upisala i završila Akademiju, i počela profesionalno da se bavim glumom, iznenadila sam se koliko je ova scena drugačija od svih – nije bilo ljubomore, sujete i bolesne ambicije da se bude najbolji... Moj petogodišnji boravak ovde naučio me je mnogo čemu, i negde, od mene napravio čoveka.
Za razliku od nas koji smo samo prolaznici u ovom životu i pozorištu, DADOV će ostati i opstati mnogo posle nas, nadam se donekle i nama zahvaljujući . Neka ostane onda i rampa , ispred koje će budući DADOV-ci ostavljati realnost iza sebe i ulaziti u svet magije, otkrivati ga , razgrađivati i zavoleti kao što smo to svi mi uradili prethodnih šezdeset godina, u nadi da ćemo nekada prebaciti tu čuvenu „rampu“ između crne kutije i publike.
DADOV prepoznajem i doživljavam kroz poznanstvo sa onima koji ga čine posebnim – decom... Značaj DADOVA za razvoj pozorišta u Beogradu je veliki, a tu pre svega mislim na vaspitavanje buduće pozorišne publike, njeno širenje, a potom i „regrutovanje“ budućih pozorišnih radnika (što istorija Dadov-a i potvrđuje). Lično nemam sentimentalan odnos prema ovakvim iskustvima, već se trudim da budem ravnopravan sa onima sa kojima ta iskustva delim. Bio bih izuzetno zadovoljan da su deca sa kojima sam radio od mene nešto naučila o pozorištu i ljubavi prema njemu, ja svakako od njih jesam saznao puno o njihovim svetovima.
Kada razmišljam o budućnosti DADOV- a vidim je isto kao prošlost, on svakako ima neki razvojni put kojim ide, ali čini mi se da nema potrebe da nešto mnogo menja, jer je to samo pitanje osluškivanja šta je to što dolazi i praćenje toga, poštovanja te emocije koju svaka generacija sa sobom donosi, i slušanje tih mladih umetnika koji dolaze sa svojim tekstovima prvi put da režiraju, kakav je to svet koji oni zele da prave.
"Najlepših godinu dana provedenih u srednjoj školi su u Dadovu. Neka fina družina odabranih, od koje mnogi zaziru, dive joj se, popreko gledaju, ali sa željom da joj se priključe. Ljudi koji su došli iz različitih sredina, mišljenja, fazona, osećanja, ambicija, spojeni jednom istom željom, na čelu sa našim saborcem rediteljem Predragom Stojmenovićem, da osete duh i život pozorišta."
"Dadov je za mene bio oaza mašte, te gonjene zveri, danas nikome potrebne. A tako vitalne i nezaobilazne. Mesto gde se moglo slobodno sanjati. Bio je mesto za prve ljubavi, prijateljstva, i slatke greške. Dadov je mesto na koje sam rado odlazio i predivna uspomena."
"Dadov je moja prva ljubav! Tu sam odrastala, stekla prijatelje za ceo život, osetila radost igre koja ne prestaje. U Dadovu smo upoznali život i sanjali velike snove! Dadov moj! Hvala Ti za deceniju najlepših osmeha i prostora slobode u koji se rado vraćam."
"Dadov je... radost. Dadov je sreća. Dadov je druženje. Dadov je utočište. Dadov je institucija. Dadov je uzbuđenje. Dadov je želja. Dadov je smeh. Dadov je kuća. Dadov je uspeh. Dadov je... ljubav!"
"Možda bi trebalo da pišem o značaju Dadova na kulturnoj mapi Beograda i Srbije, ali mislim da je uloga koju uzima razvijajući svakog člana ne samo u kao umetnika nego i u čoveka daleko značajnija. Dadov nije samo mesto gde prvi put pred publikom recitujete pesmu, naučite dramski tekst, upoznate pravog reditelja, učestvujete u procesu stvaranja predstava to je mesto gde doživite prvu ljubav, tremu, suze i možda najvažnije prijateljstvo."
"Dadov je za mene predstavljao oazu kreativnog mira, beg od ustanove koje nazivamo škola i jasan putokaz ka cilju postati FGC (fin gospodin covek)."
"Dadov nema godine, Dadov se uvek rađa, kada ga volite daje vam snagu,a kada vas prigrli daće vam hrabrost. I zato Dadov nije pozorište već dom kakav sanjaš."
"Dadov je za mene bio najlepši deo detinjstva. Tamo sam upoznala najbolju drugaricu Ivanu, i zahvaljući časovima, predstavama i predavačima u Dadovu, shvatila sam da zelim da se bavim rezijom. Dadov ce zauvek za mene biti posebno mesto, lična prekretnica i predivna uspomena."
"Snovi mogu da se ostvare i svaki trud i rad se isplati. Dadov to potvrđuje sve ove godine. Tu sam stekao kolege i prijatelje za ceo život i zajedno cemo stvarati predstave i filmove koji ce se pamtiti."
"Dadov je za mene bio utočište, baza. Dugo je na jednom zidu u Dadovu pisalo "tamo gde snovi počinju", i dan danas kada mi je teško na probama, ili kada preispitujem sebe u pozorištu, to izleti kao parola. I istina je. Tamo počinju prijateljstva, etika, ljubavi, razmišljanja, promišljanja, jednom rečju, tamo počinješ TI."
"Dadov je za mene pocetak jedne divne magije koju nam daje scena i koja se odvija na sceni. Dadov je za mene, takođe, jedno drugacije druzenje, saznanje da mozes da se igras, budes istovremeno kreativan i slobodan, a sve to na daskama koje zivot znace"
"Dadov je moj prvi susret sa mojom trenutnom profesijom. Pomogao mi je u preispitivanju, u sazrevanju, u jacanju volje. Dadov je mesto u kome sam svoju ogromnu ljubav i potrebu za glumom mogla da ispoljim."
"Kada pomislim na Dadov prvo se setim nekih divnih predstava koje sam tu gledala, koje su u meni stvorile jaku želju da i sama uskočim u pozorišnu igru. Onda mi se vrati osećaj smelosti, lepote i čistote koji me je tamo poneo zajedno sa ljudima koje i dalje beskrajno volim. Dadov je mesto u kojem magija uvek može da počne."
"Dadov je za mene bio mali pozorišni hram i utočište od šablona svakodnevice. Mesto gde sam iskreno zavoleo i počeo da učim pozorišni zanat. DADOV je simbol pozorišne igre i stvaranja zdravog i slobodnog kreativnog duha i kod aktera i kod gledalaca. Dadov je jedna zdrava energetska pojava u Beogradu."
Došao sam u DADOV preko moje drugarice iz razreda Miljane Mijović. Ona mi je preporučila da ovde postoji divna škola glume i poslušao sam njen savet, i prošao audiciju. .... Tako da stvarno jedno divno , prelepo sećanje i puno ljubavi i druženja me vezuje za DADOV, i svaki put kada me pozovu na premijeru, obradujem se i bude mi veoma drago.
Ta vrsta slobode je nešto što se kasnije ne dešava, a ta repertoarska politika se uklapa sa mojom vizijom pozorišta i posle me podstakla da ostanem u tome, da radim sa mladim ljudima koji su moja generacija. DADOV u tom smislu nesvesno oživljava u nama generacijski duh i potpuno je prirodno da mi i treba da radimo sa ljudima koji su naša generacija.
"U Dadovu sam prvi put bio na audiciji za predstavu, prvi put dobio ulogu u predstavi, prvi put bio dobar u predstavi, i prvi put osetio to magično osećanje zbog kog ću se ceo život baviti glumom!"
Svako ko je išao u DADOV , složiće se da ga za to mesto vezuju bistre, kristalno jasne slike, čiste. I lepe i starsne. To je zato jer je upravo tamo, svako od nas, doživeo nešto što nikada pre nije. .. Pamtim svoju prvu probu u DADOV-u , za predstavu „Stanica kompas“, režirala je Jovana Tomić, u kojoj sam igrao glavnu ulogu. Ulogu momka, mojih godina, koji hoće da upiše glumu. Ispostavilo se da su se moj život i pozorište, to omladinsko, prepleli na pravi način. Tada i tu, sam našao svoj kompas ...
Zbog svega toga slobodno mogu reći da sam značaj institucije kakva je DADOV prvo osetila na svojoj koži, a onda i osvestila, kako je moje interesovanje za istoriju ovog mesta raslo. Dadov je mesto na kome ljubav prema pozorištu počinje, a na nama je da ga čuvamo kako bismo videli koliko daleko i jako ta ista ljubav može da svetli.
Pozorište je svemoguće, a DADOV to dobro zna i zato je uživanje tamo raditi i stvarati...Pozorište za mlade prostor je da obrazujemo najmlađu publiku, one koji će jednog dana postationa odrasla i „ozbiljna“ publika, ali je pre svega put da mi, koji pozorište stvaramo, naučimo da je publika važna i da moramo imati u vidu za koga stvaramo pozorište i kakvog je ono kvaliteta. DADOV je mesto u kome se na to ne zaboravlja, pa tako ni ja ne zaboravljam DADOV kao jedno od najlepših iskustava u mom dosadašnjem pozorišnom radu.
"Dadov je bio moj drugi dom. Radost,odrastanje,samospoznaja...Sticanje prijatelja kojima sam okruzena i danas.Odskocna daska puna ljubavi i topline do poziva kojim se bavim.Rado mu se vracam i uvek ce biti vazan deo mene."
"U mom odrastanju i sazrevanju Dadov je odigrao jednu od glavnih uloga. Dadov je bio moj prostor slobode, moje utočiste, beg od ustaljene rutine i obaveza u nepregledno prostranstvo igre, mašte i druženja. Sav polet, entuzijazam, ljubav i neobuzdana energija svoje stecište su našli bas u Dadovu, a on je sve to reflektovao na mene i na svakoga ko je imao tu privilegiju, da bude - Dadovac"
"Dadov, ne tako davno, ali već sećanje je za mene bilo mesto gde sam prvi put osetio duh pozorišta. Mesto gde smo se zajedno igrali, zajedno stvarali, zajedno imali nešto da kažemo i poručimo, i na neki način zajedno živimo. Definitivno jedna od glavnih stanica mog odrastanja i ulaska u svet glume i pozorišta. Čitava generacija koja je tada, za razliku od naših vršnjaka sa strane imala smisleno druženje i kvalitetno provođenje vremena je tu odrasla i nastavila da se druži. Veliki broj Dadovaca je upisao akademije i uvek je sreća kada se posle nekog vremena sretnemo, ali sada već profesionalno, u poslu. Dadov će za mene uvek biti divno sećanje na jedan prelep period života."
"Dadov je jedan bajkovit paralelan univerzum u koji kad uđeš ne želiš nikada da izađes. Dadov je prvo zaljubljivanje u pozorište. Dadov su divni ljudi. Dadov je sreća."
U Dadov sam ušao, a možda je tačnije reći, Dadov je ušao u mene, ako se ne varam 2005. Pred kraj studija, i dalje nedovoljno siguran u svoje glumačko biće dolazim u Desanke Maksimović 6. To je pored fakulteta najvažnija adresa za mene kao glumca. Tu sam stekao prijatelje i porastao kao glumac. Da, ja sam Dadovac. Ponosan sam na to.
Dadov je za mene simbol. Dadov je vlastito ime za meni najboljeg prijatelja, za druga, za brata. On mi je bio utočište i podrška kada sam bio najranjiviji, i radost i smeh kad sam bio najsamopouzdaniji. Hvala ti Dadove, tu sam za tebe!
"Dadov je prvo mesto mog profesionalnog glumačkog progovaranja. Uvek me je svojim imenom asocirao na DAVANJE ILI DARIVANJE, što se u svim ovim godinama pokazalo istinitim i živim, kroz ljude koji su nerazrušivi stubovi ovog pozorišta. Nikada nije prestajao biti kovačnica duha, slobodne mladalačke kreacije i plemenite drskosti, snova, iluzija i nada, koji su nemerljiv zalog za put glumca koji bi u Dadovu prohodao. Ovaj dramski atelje je za mene mesto stalnog susreta sa mlađim sobom, sve podseća na prve godine i poziva da nikada ne išcili ona početnička volja i vera u radost pozorišne igre. Tako da bi skraćenica Dadov mogla slobodno da se shvati i kao izvedenica slogana "DAruj DObru Veru".
Dadov je za mene oduvek bio kolevka mladosti. Prve ljubavi, prva slomljena srca, prvi drugari i kolege na sceni. Kroz DADOV ne postaješ samo glumac, već i nešto više od toga. Postaješ čovek. Čovek sa manirima, obrazovanjem i neko ko izgradi svoju autentičnost. DADOV ohrabruje različitost, traži od tebe da pokažeš svoju autentičnost i naučiš od drugih koji su se zajedno sa tobom našli na tom putu mladosti. Uvek ću se vraćati na one uspomene iz DADOVA koje su me izgradile i naučile pravim vrednostima života.
