"Да! Ја се убрајам и тзв. осниваче Дадова. Наиме, оснивању Дадова претходила је драмска секција у XИВ београдској гимназији коју је водио М. Тошић. Та група је веома лепо и успешно радила, а потом су се добиле просторије у Молеровој и ту се формирао Дадов. Шта да кажем?! Била сам луда за глумом. Осетивши сцену као место највеће могуће среће јурила сам на пробе као на најстрасније љубавне састанке."
"Били су то дани, вечери, а често и ноћи посвећени позоришту. Минијатурна сцена, иста таква сала, ми занесени публици дочаравали и заједно сањали сан који за мене још траје. Представе и стварање на сцени били су ми догађаји. Радост. Слободни дани празнина, јер ми је позориште било све. Тешко је издвојити неки тренутак, јер за три године мог живљења у позоришту Дадов сви часови су се слили у један позоришни сан."
У Дадову сам одиграо током првих 5-6 година толико различитих улога свих жанрова, да ми је када сам „прешао у Савремено” (како је то у Дејли Дадову објавио Иша Јанковић), било скоро досадно! Зато сам се веома обрадовао када ми је Рале (Зоран Ратковиц, редитељ и управник Дадова) понудио да режирам Кабаре Бране Црнчевића. Био сам младалачки безобразан и радознао, па сам прихватио, мада никад нисам имао намеру да се бавим режијом. Када је за то сазнао Жељко Орешковић, редитељ који је са мном радио неколико сјајних представа у Дадову, и с којим сам се том приликом заувек спријатељио, послао ми је „честитку”: “Радујем се што ће и ТЕБИ глумци каснити на пробе и долазити пијани!”
"Била сам члан Дадова од своје шеснаесте до осамнаесте године. Та мала и отмена кућа имала је своју арому коју су употпуњавали и присуство наше младости и време у коме смо живели. Била је чиста, спрејом напарфимисана пред улазак публике, свечана пред сваку представу. И ми смо се осећали свечано и »фино« се облачили. Представа је заиста била наш уметнички чин. Од кућепазитеља до управника, па преко нас »глумаца«, сви су радили све, сви су жестоко чували своју илузију. И то је било дивно."
"Да се бавим глумом није ме много интересовало, али као дипломирана ученица Балетске школе „Лујо Давичо” и студент прве године архитектуре желела сам да се бавим уметношћу. Ето места где бих могла да почнем. Радила сам, играла, свађала се, убеђивала и нисам била свесна да радим са највећом елитом будућих глумаца – Цеца Бојковић, Пеца Ејдус, Бранко Цвејић, Горан Султановић и други. Онда сам ја отишла из Дадова да радим кореографије на другим местима, али увек ми је срце било са Дадовом, читајући о њиховим успесима са новим, талентованим, младим људима."
"Само у том Дадову можеш да се осећаш као део нечег значајног, великог и квалитетног. Осећаш да припадаш нечему, некоме. До тада, припадаш родитељима, после деци. Само тада припадаш потпуно и драговољно томе окружењу, томе реду и много, много – себи у осталима и осталима у себи. Једини пут у животу није ти важно ти, или неко од осталих, или сви, или сви и ти. Све ти је драго, све ти прија, све је твоје, и успех и пад и богатство и сиромаштво и сузе, и живот и смрт и улога и представа и публика. Све је једини пут само и само твоје. У том Дадову…"
"Једноставно речено, то је била једна божанствена илузија, бекство од стварности, један сјајан азил од свих стега тадашњег живота. Занимљиви људи, идеје, дивне позоришне представе, сјајна музика, прелепе девојке, једна опчињеност до бола, изузетно добра организација људи који су водили Дадов и њихова дела и намера да очувају све то за младе генерације. Све је то чинило Драмски атеље Дома омладине Врачара тих раних шездесетих година."
"Ја мислим за себе „да се за зелен бор ухватим и он би се јадан осушио“. Тако је и моје осећање са Дадовом. Дошао сам у Дадов једне године кад је он био најпопуларније аматерско позориште у Београду. Чуо сам да се тамо фино забављају, да има пуно лепих девојака. Ја био млад и усамљен. Мислио сам, то је можда шанса да упознам девојку свог живота. Лакше ми је тако него да тумарам по Београду и крадем богу дане. Добијем улогу у комаду Обавезно кромпир, кад оно – мушка подела. Добри глумци, добри другари, али – мушка подела. Где су те лепе девојке? Немамо појма!"
"Оно што тада нисам знала а сада, пошто је прошло толико времена откада је Дадов ушао у мој живот, сигурно знам: Дадов је био једна од кључних тачака у мом животу. Тачка у којој сам престала да будем дете и почела да одрастам. Све оно што се тада успоставило као систем вредности у позоришту важи било где. Бити глумац у Дадову је исто толико тешко, исто толико одговорно као што је бити глумац у неком великом професионалном позоришту."
Дадов и седамдесете. Јурећи за самим собом, стизали смо да савлађујемо школу, прве љубави, све градске дискотеке (Цепелин, Монокл, КСТ), прво пиће и прве журке. Дадов смо пронашли као важну станицу и одредницу на том путу. Бити у Дадову значило је бити „ин“. Дадов је пружао оно што нисмо налазили нигде другде. Ту смо постајали оно што смо само ми знали да јесмо. Цхерцхез ла фемме!
"Невичан перу, бојим се да не бих успео довољно сликовито да дочарам сва збивања и ситуације кроз које сам пролазио: од аудиције до жељно чеканих првих корака и првих речи изговорених на сцени, од прве читајуће пробе до премијере, од премијере до фестивала. Никада се не може заборавити мирис прашине горућег рефлектора и нејасан говор тишине празне сале, слатки страх од простора који тек упознајем. Била су то пресудна искуства у мом животу."
"Потпуно нов живот за мене почео је тада, те године у Дадову. Представа, фрка, шминкање, намештање светла, промена игре, прилагођавање сцени, хаос и љубав, свађе и приватне драме, све смо то носили како је ко знао и умео, али да смо се придржавали једно о друго, то јесмо и те како. Ни снег, ни ветар, ни грозна врућина нису били довољан разлог да се откаже оно због чега смо ту, или још боље да откажемо ми сами једни другима, и наш разлог сакупљања. И онда када је настало затишје, тражила сам спас у другом позоришту, најзад не одох у оно „право” такозвано професионално. Нема разлике, сем у једном. Разлика је само у преводу речи – аматер – и – професионалац. Без овог првог ово друго живи тешко. Без овог другог се може живети лако читав век."
Дадовске године памтим као најљепше у животу. На сцени смо истраживали играјући се, дружили се и доживљавали сретне тренутке једне креативне и душом испуњене младости. Створио сам и пријатеље за читав живот. Не чујемо се често, а виђамо се још мање, али сваки наш контакт изгледа као да смо се , ето, јучер растали после пробе. То нам нису одузеле ни политике нити државне границе накнадно постављене међу нама.
"У Дадов сам доспела у читавој групи својих другара са којима сам се и надаље највише дружила и највише представа направила. Те године, 1988., Дадов је обновљен и направљена је велика аудиција. Ми смо сви заједно били примљени, приказавши кратко комични комад једнога од нас, Ивана Меденице, Погрешна дијагноза. Ми смо Дијагнозу припремали у некаквом подрумчету, тако да нам је дадовска сцена изгледала непрегледно, раскошно, па смо се све време мотали само у ћошку сцене."
"Често сам се питала зашто се сваке две године Дадов распада, а потом поново саставља са неким нових људима, још живахнијим и раскалашнијим од оних претходних. Можда је одговор у томе што се Дадов на неки посебан начин „прерасте”, или га бар људи довољно „иживе” да могу да крену даље. Можда их баш Дадов натера на једно право, бесно, креативно одрастање за којим вапи сваки изданак узнемиреног београдског асфалта. Требало ми је доста времена да укапирам да се нове дадовске екипе које га „обнављају” исто тако лудо забављају и глупирају као што смо се и ми глупирали. Још теже сам себи признала да су нове дадовске представе боље, посвећеније и зрелије од оних које су стварали моји „дилетанти”. И после свих тих признања, једино што ми је преостало било је да се Дадову вратим."
Када ме је Даријан 1996. године позвао да режирам Малу лепу ствар, ја сам већ био заражен Дадовом. Одгледао сам све предсртаве у претходне четири сезоне , а на Случајевима, Торпеду и Чија си? био сам редовни гост. Уживао сам у необузданом, несташном и необичном позоришту, које су тих година формирали, Головко, Кокан и Даријан... Званично сам могао да се назовем дадовцем од 4. априла 1996, када је била премијера Мале лепе ствари.
ДАДОВ је постао просто незаобилазна тачка у нашем врачарском крају, а чини ми се и шире. Ја сад ово говорим локално као неко ко је заиста љубитељ из најстрожијег комшилука, али мислим да ДАДОВ има много, много већи друштвени и културни значај од једног аматерског позоришта. То је просто један озбиљан културни центар.
Та врста слободе је нешто што се касније не дешава, а та репертоарска политика се уклапа са мојом визијом позоришта и после ме подстакла да останем у томе, да радим са младим људима који су моја генерација. ДАДОВ у том смислу несвесно оживљава у нама генерацијски дух и потпуно је природно да ми и треба да радимо са људима који су наша генерација.
Када ви радите са увек талентованом екипом младих глумаца у Дадову од којих су многи вероватно будућност нашег и професионалног позоришта, улазите у једну здраву атмосферу, улазите међу људе који су толико жељни рада и који апсолутно не постављају питања колико ће се дати, даће се до краја. Ваљда се и ми ужелимо таквог рада, мада то и јесте одлика аматеризма, поготову аматеризма у Дадову где се ужелите те лакоће рада и тог максималног предавања.
Ако позориште може да се научи, онда сам га ја научио у Дадову. Тамо некако научиш да позориште није , на пример, редитељ седи и говори шта да се ради, глумци долазе на посао а не у позориште, маркетинг је у некој канцеларији где никад ниси био. Дадов је кад ти је композитор и глумац, писац је маркетинг, костимограф је кројач, сценограф – декоратер, а редитељ тата и мама, брат или сестра и понекад, само понекад, неко ко тражи да се ради.
То опредељење да играмо за публику која у граду нема свој театар, за средњошколце и студенте који у официјелној позоришној продукцији не налазе своје генерацијско ЈА, резултује пуним салама на представама, те огромним интересовањем за драмски студио Дадова где се учи играње позоришта и неиграње лажи и одакле у позоришта укорачују они коју славу Дадова проносе најбоље и најдаље – глумци ...
Мени је ово неко емотивно уточиште и сада, ја стварно са великим задовољством долазим овде, везан сам за пуно ствари овде, за пуно јуди. Мислим да је то неки последњи тренутак безбрижности, спокоја, дечијег правог заноса, праве неке дечије игре. Ту је уствари и почела нека позоришна магија која траје и дан данас несмањеним интезитетом али на другачији начин.
" Постала сам стални члан Дадова и све то ни најмање није личило на онај стереотип који нам је свима у глави када се помене аматерско позориште, а то је – гомила средовечних људи који нису успели да постану професионални глумци, па се лече и дају себи одушка у аматеризму. Напротив, Дадов гаји традицију да у њему глуме средњошколци, евентуално студенти, спремни за игру и радост прављења позоришта. Ми смо мислили да се играмо позоришта, а заправо је цела ствар била много озбиљнија, позориште је постало наш живот и љубав, а за многе од нас и будућа професија."
"Дадов је место за опуштање, бежање из окрутне стварности у неки други свет, у свет уметничког, креативног стварања коме доприносе сви млади, амбициозни и перспективни људи овог аматерског позоришта. Засигурно могу тврдити да је Дадов тренутно најквалитетније аматерско позориште у Београду, али и шире, и надам се да ће и у будућности тако остати. "
"Годину дана проведених у Дадову ми је дало снагу. Неки од нас су бављењу аматерским позориштем пришли неозбиљно, а неки преозбиљно као ја. Стално сам се преслишавала текст с пампуром у устима пошто ми је дикција задавала доста муке. Да нисам све то схватила озбиљно, не бих те године уписала глуму. Остала бих у Дадову и можда бих се бавила неким другим позивом. У аматеризму сам научила да издржим на сцени, да долазим на време на пробе, да се загрејем пред представу, да волим то што радим и – да радим. "
"Све је почело почетком октобра ‘91. Дошао сам на аудицију у Дадов и прошао. Од тог дана за мене је почела година дружења са најлепшим и најбољим аматерским позориштем у Београду. Прво студио, а затим и почетак спремања представе Случајеви Данила Хармса. Та представа ми је тада значила све, заокупивши ме тако јако да је никада нећу заборавити. Публика је такође волела ову представу и сећам се људи који су долазили по пет шест пута да је гледају. Затим улогу Пере Митића у Давитељу. Предиван период је био спремање представе. Оно што ће ми увек остати од ове две представе је неки посебан мирис сваке од њих. Другачије сам се осећао у Случајевима, а другачије у Давитељу. Уопште, Дадов, његова сцена, седишта, публика, ресторан - за мене има неки посебан мирис."
"Питам се. Често се питам шта раде девојчице са петнаест година. Мени се на пример са петнаест година десило нешто веома чудно. Померила памећу. Запустила школу. Лупало ми срце. Стално се смејала. Очи ми сјајиле. Поглед лутао. Никад срећнија. Никад усхићенија. Као заљубљена луда. Ух, то је трајало годинама. И то све због Дадова."
"А Дадов као детињство стоји у нашем сећању. Из њега понесеш пријатеље за цео живот, доживљаје са путовања, љубави, прве спознаје тежине и света и живота, изласке, представе које су обележиле младост многим људима који кад те и данас сретну кажу: „Па ја сам твоја публика још из Дадова”. Данас живим од глуме, а тада сам живео за глуму. И сада, када бих хтео да кажем шта је то Дадов знам да је он и страст, и лепота, и начин мишљења, и морални кодекс, и одговорност, и вероисповест, и национална припадност, и култ пријатељства, један део историје Београда и наших живота сачуван негде у неком троуглу између Старог Двора, Ташмајдана и храма Светог Саве."
"Дадов је за моју генерацију био полигон за „просипање” шарма, идеја, безобразлука, егзибиционизма и добро склониште у ком сам сачекао да прођу деведесете. Кад се све сабере, ја сам се добро „огребао” о Дадов. Осим сто сам препознао (додуше врло споро и опрезно) свој будући позив, упознао свог будућег најбољег пријатеља, успео сам и да се сретнем са читавом галеријом необично занимљивих људи. Једном речју, ја сам се на један посебан начин „обогатио” током тих година."
"Дао си ми Афирмацију и пажњу, Дао сам ти Особеност и таленат. Вредело је!"
Кад год ме је позвало у своје окриље пружило ми је само радост, сјајна искуства и нове идеје. И много пута ме охрабрило да је могуће да сањам и много више него што сам се усуђивала. Дадов је, зато, за мене једна топла кућа у којој смо увек добродошли, у којој се увек може добити шанса и из које се излази јачи, сигурнији, спремнији за даље. И дубоко захвалан, јер то је место које, и буквално, може да ти промени живот.
Овај простор (ДАДОВ) је у том периоду живота био моја друга кућа. Драго ми је што сам тада, у тим критичним годинама одрастања имала место као што је ДАДОВ, где сам учила песме, рецитовала поезију, радила представе, стекла дивне другове и другарице, са којима се и данас дружим, а многи су постали и моји најдражи пријатељи... Када сам уписала и завршила Академију, и почела професионално да се бавим глумом, изненадила сам се колико је ова сцена другачија од свих – није било љубоморе, сујете и болесне амбиције да се буде најбољи... Мој петогодишњи боравак овде научио ме је много чему, и негде, од мене направио човека.
За разлику од нас који смо само пролазници у овом животу и позоришту, ДАДОВ ће остати и опстати много после нас, надам се донекле и нама захваљујући . Нека остане онда и рампа , испред које ће будући ДАДОВ-ци остављати реалност иза себе и улазити у свет магије, откривати га , разграђивати и заволети као што смо то сви ми урадили претходних шездесет година, у нади да ћемо некада пребацити ту чувену „рампу“ између црне кутије и публике.
ДАДОВ препознајем и доживљавам кроз познанство са онима који га чине посебним – децом... Значај ДАДОВА за развој позоришта у Београду је велики, а ту пре свега мислим на васпитавање будуће позоришне публике, њено ширење, а потом и „регрутовање“ будућих позоришних радника (што историја Дадов-а и потврђује). Лично немам сентименталан однос према оваквим искуствима, већ се трудим да будем равноправан са онима са којима та искуства делим. Био бих изузетно задовољан да су деца са којима сам радио од мене нешто научила о позоришту и љубави према њему, ја свакако од њих јесам сазнао пуно о њиховим световима.
Када размишљам о будућности ДАДОВ- а видим је исто као прошлост, он свакако има неки развојни пут којим иде, али чини ми се да нема потребе да нешто много мења, јер је то само питање ослушкивања шта је то што долази и праћење тога, поштовања те емоције коју свака генерација са собом доноси, и слушање тих младих уметника који долазе са својим текстовима први пут да режирају, какав је то свет који они зеле да праве.
"Најлепших годину дана проведених у средњој школи су у Дадову. Нека фина дружина одабраних, од које многи зазиру, диве јој се, попреко гледају, али са жељом да јој се прикључе. Људи који су дошли из различитих средина, мишљења, фазона, осећања, амбиција, спојени једном истом жељом, на челу са нашим саборцем редитељем Предрагом Стојменовићем, да осете дух и живот позоришта."
"Дадов је за мене био оаза маште, те гоњене звери, данас никоме потребне. А тако виталне и незаобилазне. Место где се могло слободно сањати. Био је место за прве љубави, пријатељства, и слатке грешке. Дадов је место на које сам радо одлазио и предивна успомена."
"Дадов је моја прва љубав! Ту сам одрастала, стекла пријатеље за цео живот, осетила радост игре која не престаје. У Дадову смо упознали живот и сањали велике снове! Дадов мој! Хвала Ти за деценију најлепших осмеха и простора слободе у који се радо враћам."
"Дадов је... радост. Дадов је срећа. Дадов је дружење. Дадов је уточиште. Дадов је институција. Дадов је узбуђење. Дадов је жеља. Дадов је смех. Дадов је кућа. Дадов је успех. Дадов је... љубав!"
"Можда би требало да пишем о значају Дадова на културној мапи Београда и Србије, али мислим да је улога коју узима развијајући сваког члана не само у као уметника него и у човека далеко значајнија. Дадов није само место где први пут пред публиком рецитујете песму, научите драмски текст, упознате правог редитеља, учествујете у процесу стварања представа то је место где доживите прву љубав, трему, сузе и можда најважније пријатељство."
"Дадов је за мене представљао оазу креативног мира, бег од установе које називамо школа и јасан путоказ ка циљу постати ФГЦ (фин господин цовек)."
"Дадов нема године, Дадов се увек рађа, када га волите даје вам снагу,а када вас пригрли даће вам храброст. И зато Дадов није позориште већ дом какав сањаш."
"Дадов је за мене био најлепши део детињства. Тамо сам упознала најбољу другарицу Ивану, и захваљући часовима, представама и предавачима у Дадову, схватила сам да зелим да се бавим резијом. Дадов це заувек за мене бити посебно место, лична прекретница и предивна успомена."
"Снови могу да се остваре и сваки труд и рад се исплати. Дадов то потврђује све ове године. Ту сам стекао колеге и пријатеље за цео живот и заједно цемо стварати представе и филмове који це се памтити."
"Дадов је за мене био уточиште, база. Дуго је на једном зиду у Дадову писало "тамо где снови почињу", и дан данас када ми је тешко на пробама, или када преиспитујем себе у позоришту, то излети као парола. И истина је. Тамо почињу пријатељства, етика, љубави, размишљања, промишљања, једном речју, тамо почињеш ТИ."
"Дадов је за мене поцетак једне дивне магије коју нам даје сцена и која се одвија на сцени. Дадов је за мене, такође, једно другације друзење, сазнање да мозес да се играс, будес истовремено креативан и слободан, а све то на даскама које зивот знаце"
"Дадов је мој први сусрет са мојом тренутном професијом. Помогао ми је у преиспитивању, у сазревању, у јацању воље. Дадов је место у коме сам своју огромну љубав и потребу за глумом могла да испољим."
"Када помислим на Дадов прво се сетим неких дивних представа које сам ту гледала, које су у мени створиле јаку жељу да и сама ускочим у позоришну игру. Онда ми се врати осећај смелости, лепоте и чистоте који ме је тамо понео заједно са људима које и даље бескрајно волим. Дадов је место у којем магија увек може да почне."
"Дадов је за мене био мали позоришни храм и уточиште од шаблона свакодневице. Место где сам искрено заволео и почео да учим позоришни занат. ДАДОВ је симбол позоришне игре и стварања здравог и слободног креативног духа и код актера и код гледалаца. Дадов је једна здрава енергетска појава у Београду."
Дошао сам у ДАДОВ преко моје другарице из разреда Миљане Мијовић. Она ми је препоручила да овде постоји дивна школа глуме и послушао сам њен савет, и прошао аудицију. .... Тако да стварно једно дивно , прелепо сећање и пуно љубави и дружења ме везује за ДАДОВ, и сваки пут када ме позову на премијеру, обрадујем се и буде ми веома драго.
Та врста слободе је нешто што се касније не дешава, а та репертоарска политика се уклапа са мојом визијом позоришта и после ме подстакла да останем у томе, да радим са младим људима који су моја генерација. ДАДОВ у том смислу несвесно оживљава у нама генерацијски дух и потпуно је природно да ми и треба да радимо са људима који су наша генерација.
"У Дадову сам први пут био на аудицији за представу, први пут добио улогу у представи, први пут био добар у представи, и први пут осетио то магично осећање због ког ћу се цео живот бавити глумом!"
Свако ко је ишао у ДАДОВ , сложиће се да га за то место везују бистре, кристално јасне слике, чисте. И лепе и старсне. То је зато јер је управо тамо, свако од нас, доживео нешто што никада пре није. .. Памтим своју прву пробу у ДАДОВ-у , за представу „Станица компас“, режирала је Јована Томић, у којој сам играо главну улогу. Улогу момка, мојих година, који хоће да упише глуму. Испоставило се да су се мој живот и позориште, то омладинско, преплели на прави начин. Тада и ту, сам нашао свој компас ...
Због свега тога слободно могу рећи да сам значај институције каква је ДАДОВ прво осетила на својој кожи, а онда и освестила, како је моје интересовање за историју овог места расло. Дадов је место на коме љубав према позоришту почиње, а на нама је да га чувамо како бисмо видели колико далеко и јако та иста љубав може да светли.
Позориште је свемогуће, а ДАДОВ то добро зна и зато је уживање тамо радити и стварати...Позориште за младе простор је да образујемо најмлађу публику, оне који ће једног дана постатиона одрасла и „озбиљна“ публика, али је пре свега пут да ми, који позориште стварамо, научимо да је публика важна и да морамо имати у виду за кога стварамо позориште и каквог је оно квалитета. ДАДОВ је место у коме се на то не заборавља, па тако ни ја не заборављам ДАДОВ као једно од најлепших искустава у мом досадашњем позоришном раду.
"Дадов је био мој други дом. Радост,одрастање,самоспознаја...Стицање пријатеља којима сам окрузена и данас.Одскоцна даска пуна љубави и топлине до позива којим се бавим.Радо му се врацам и увек це бити вазан део мене."
"У мом одрастању и сазревању Дадов је одиграо једну од главних улога. Дадов је био мој простор слободе, моје уточисте, бег од устаљене рутине и обавеза у непрегледно пространство игре, маште и дружења. Сав полет, ентузијазам, љубав и необуздана енергија своје стециште су нашли бас у Дадову, а он је све то рефлектовао на мене и на свакога ко је имао ту привилегију, да буде - Дадовац"
"Дадов, не тако давно, али већ сећање је за мене било место где сам први пут осетио дух позоришта. Место где смо се заједно играли, заједно стварали, заједно имали нешто да кажемо и поручимо, и на неки начин заједно живимо. Дефинитивно једна од главних станица мог одрастања и уласка у свет глуме и позоришта. Читава генерација која је тада, за разлику од наших вршњака са стране имала смислено дружење и квалитетно провођење времена је ту одрасла и наставила да се дружи. Велики број Дадоваца је уписао академије и увек је срећа када се после неког времена сретнемо, али сада већ професионално, у послу. Дадов ће за мене увек бити дивно сећање на један прелеп период живота."
"Дадов је један бајковит паралелан универзум у који кад уђеш не желиш никада да изађес. Дадов је прво заљубљивање у позориште. Дадов су дивни људи. Дадов је срећа."
У Дадов сам ушао, а можда је тачније рећи, Дадов је ушао у мене, ако се не варам 2005. Пред крај студија, и даље недовољно сигуран у своје глумачко биће долазим у Десанке Максимовић 6. То је поред факултета најважнија адреса за мене као глумца. Ту сам стекао пријатеље и порастао као глумац. Да, ја сам Дадовац. Поносан сам на то.
Дадов је за мене симбол. Дадов је властито име за мени најбољег пријатеља, за друга, за брата. Он ми је био уточиште и подршка када сам био најрањивији, и радост и смех кад сам био најсамопоузданији. Хвала ти Дадове, ту сам за тебе!
"Дадов је прво место мог професионалног глумачког проговарања. Увек ме је својим именом асоцирао на ДАВАЊЕ ИЛИ ДАРИВАЊЕ, што се у свим овим годинама показало истинитим и живим, кроз људе који су неразрушиви стубови овог позоришта. Никада није престајао бити ковачница духа, слободне младалачке креације и племените дрскости, снова, илузија и нада, који су немерљив залог за пут глумца који би у Дадову проходао. Овај драмски атеље је за мене место сталног сусрета са млађим собом, све подсећа на прве године и позива да никада не ишцили она почетничка воља и вера у радост позоришне игре. Тако да би скраћеница Дадов могла слободно да се схвати и као изведеница слогана "ДАруј ДОбру Веру".
Дадов је за мене одувек био колевка младости. Прве љубави, прва сломљена срца, први другари и колеге на сцени. Кроз ДАДОВ не постајеш само глумац, већ и нешто више од тога. Постајеш човек. Човек са манирима, образовањем и неко ко изгради своју аутентичност. ДАДОВ охрабрује различитост, тражи од тебе да покажеш своју аутентичност и научиш од других који су се заједно са тобом нашли на том путу младости. Увек ћу се враћати на оне успомене из ДАДОВА које су ме изградиле и научиле правим вредностима живота.
