„Vaše delo je postalo svojina jednog naroda; vašim imenom se zaklinju pokolenja. Ali, kad bi nešto bilo mogućno da jednom bude zaboravljeno vaše ime i izgubljeno vaše delo tvrdo verujem da bi mladići i devojke tih dalekih naraštaja htijući da izraze ono što je najlepše u njima od bola i ljubavi, progovorili jezikom vaše poezije, našli iste, vaše reči i usklike. To je sudbina velikih pesnika…“
Ivo Andrić — Jovanu Dučiću (1940)
„…Lirski pesnik ne živi ako ne postoji na živim ustima svojih savremenika…A pesma koja ne živi na ustima ljudskim, ona ne živi nikakvim životom, i ona, ako ništa drugo, ostaje samo na hartiji.“ (Jovan Dučić)
Mi živimo u vremenu sveopšteg zanemarivanja, kvarenja i propadanja srpskog jezika. I to činimo tako revnosno, kao da žurimo da zaboravimo ko smo, šta smo, odakle smo – i kuda idemo.
A jezik je srž ljudskog i nacionalnog bića; nasušno blago našeg naroda, blagorodna i blagodarna riznica duha i svekolike kulture.
U jeziku je duša celog naroda. I svakog čoveka ponaosob, njegovo lice i ličnost, obraz i čast. U jeziku je sabrano, i razabrano, sve što postoji kroz sva vremena, od postanja, od prve Reči. Koren našeg porekla, temelj našeg zemaljskog doma pod kapom nebeskom, i naša sudbina.
Danas, nažalost, rođeni jezik se ne neguje ni u kući ni u školi.
Ni u slovu, ni u govoru. A govor je živi izvor i krvotok jezika, kako u običnom ljudskom razgovoru, tako i u uzvišenom pesničkom nadgovoru. U javnom životu kultura govora je opasno ugrožena uličnim rečnikom, stranim i nastranim rečima. U poslednje vreme i pomodnom, izopačenom gramatikom – oblicima reči nesrodnih duhu i prirodnom, skladnom zvuku maternjeg jezika.
Čak i na mestima koja svojim imenom i svrhom, smislom postojanja obavezuju na poštovanje zakonskih normi, etičkih i estetskih pravila, u upotrebi pisanog i usmenog jezika vlada velika nebriga. Lepo kazana reč surovo je proterana iz javnog govora, sa televizije i drugih medija. U većini televizijskih serija, filmova, pa i pozorišnih predstava preovlađuju vulgarnost, prostakluk, banalnost…
Tako iskvareni jezik uništava kulturu dijaloga i ličnog izražavanja. Posebno je ugrožena verbalna komunikacija kod mladih ljudi. Osakaćen i zagađen jezik onemogućava normalan emocionalni, intelektualni i moralni razvoj dece i omladine. Poželjni ciljevi obrazovanja i vaspitanja ne mogu se ostvariti u dovoljnoj meri bez kulture govora.
Bez zaštite i očuvanja jezičkog blaga kao nacionalne svetinje i bez nadahnutosti njegovim bogatim sadržajem, čistotom, i lepotom formi – ne može se steći ni dragocena sposobnost estetičkog razumevanja i doživljaja umetničkih dela, niti razviti lična kreativnost.
Zato smo odlučili da ovde u ŠKOLI GLUME I GOVORA – u duhu pionirske misije negovanja vrhunske pozorišne umetnosti — da napravimo predstavu od mudrih i lepih reči jednog od naših najvećih pesnika, Jovana Dučića, pod naslovom njegove najbolje, najpametnije knjige : BLAGO CARA RADOVANA. Neobičnu predstavu, u formi simpozijuma o najvažnijim životnim temama: o sudbini, o sreći, o ljubavi, o ženi, o prijateljstvu … I na kraju smo tekst scenske kompozicije začinili onim čime nas Dučić najviše opčinjava – stihovima, savršene, neprolazne lepote.
Poverili smo ove poetsko-filozofske tekstove ansamblu dolazećih mladih glumaca, kao školski zadatak, kao dikcijsku studiju, u službi duhovnog oplemenjivanja i kultivisanja scenskog govora. Uvereni da se i u današnjem, za osetljivo ljudsko biće prilično nehumanom i bezdušnom vremenu, na licu mladića i devojaka, kada ih ozari dah poezije, mogu videti, i čuti, kao u pesmi …
„oči pune zvezda i usta stihova“
Otvorite srce za umne i blagozvučne reči Pesnika, i oslušnite kako… „ti glasi jezde, ko da rosa pada u srebrnoj tmini“.
Saradnik na scenariju
Koreograf
Kompozitor: Stevan Milošević
Kostimograf: Jelena Dunjić
Scenograf: Aleksandar Bugarski
Stručni konsultant: Marko Milošević
Asistent reditelja: Dragan Subotić
Inspicijent: Jelica Maksimović
Dr Radovan Knežević proveo je ceo svoj radni vek na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu kao profesor Dikcije, trudeći se da kod studenata razvije i usavrši ne samo sposobnost , veštine i majstorstvo scenskog govora , već, pre svega, da im ulije ljubljav prema lepo kazanoj reči , koja uprkos svim menama u pozorištu, ostaje i dalje neprikosnovena kraljica scene. Predavao je više godina u Prištini, Banjaluci…
Pored rada u nastavi u okviru svog stručno-umetničkog delovanja uradio je lektorsku obradu velikog broja poz. predstava, radio i TV drama, filmova. Odražao je i veći broj predavanja, seminara i radionica za nastavnike i profesora srpskog jezika i instruktora recitovanja.
Kao lektor sarađivao je sa sa najznačajnijim rediteljima: M. Belović, D. Mijač, S. Unkovski, E. Savin, V. Ognjenović, N. Milivojević, K. Mladenović…
Veliki izazov u pogledu oblikovanja književnog govornog izraza predstavljao je rad na TV seriji „Vuk Karadžić“, u kojoj je Kežević bio asistent dr Branivoja Đorđevića. Uostalom, ovaj vrhunski stručnjak u oblasti dikcije i scenskog govora presudno je uticao na formiranje R. Kneževića i kao lektora i kao profesora dikcije. Značajan je i njegov lektorski rad u seriji „Moj rođak sa sela“.
U pogledu dijalektskog oblikovanja govornog scenskog izraza na prvom mestu je predstava „Kir Janja“ u Narodnom pozorištu u Beogradu, u režiji E. Savina i bravuroznom tumačenju P. Ejdusa.
Posebno interesovanje i instančan osećaj R. Knežević je pokazao u radu na izgovoru stihova na sceni. Naročito su se u tom pogledu izdvojile dve predstave u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u kojima je govorni scenski izraz i izgovor stihova na sceni u funkciji dramske radnje dostigao svoje vrhunce. To su: „Pozorišne iluzije“ P. Korneja u režiji S. Unkovskog i Molijerov „Mizantrop“ u režiji D. Mijača.
U vezi sa izgovorom stihova značajno je dugogodišnje angažovanje R. Kneževića u okviru republičke smotre recitovanja „Pesniče naroda mog“, koju je verno pratio i negovao ili kao član žirija ili kao predavač na seminarima. Poslednjih deset godina predsedava žirijem i drži radionice na festivalu „Dani Danila Lazovića“ u Priboju, na kome se takmiče u kazivanju stihova studenti glume iz celog regiona.
U pozorištu „Dadov“ R. Knežević je uradio dramatizaciju i režiju predstave „Garavi sokak“ M. Antića, kao omaž velikom pesniku sa kojim je dva puta osnivao Teatar poezije u Novom Sadu. Zanimljivo je da su u toj predstavi igrali Milan Marić, Miloš Biković, Tamara Dragičević, Milena Živanović, Milica Gojković … U istom pozorištu režirao je „Stilske igre“ po tekstu Simeona Marinkovića, kao i mjuzikl „Lajanje na zvezde“ po romanu Milovana Vitezovića, u dramatizaciji Mihaila Vitezovića, sa songovima Katarine Borisavljević.
Profesor Knežević je jedan od osnivača ŠKOLE GLUME I GOVORA u Dadov-u i idejni tvorac samog naziva te škole. To je bio prvi slučaj da u jednoj Školi glume, govor, kao posebna pedagoško–umetnička disciplina, bude zastupljen ravnopravno sa glumom.
