„Ваше дело је постало својина једног народа; вашим именом се заклињу поколења. Али, кад би нешто било могућно да једном буде заборављено ваше име и изгубљено ваше дело тврдо верујем да би младићи и девојке тих далеких нараштаја хтијући да изразе оно што је најлепше у њима од бола и љубави, проговорили језиком ваше поезије, нашли исте, ваше речи и усклике. То је судбина великих песника…“
Иво Андрић — Јовану Дучићу (1940)
„…Лирски песник не живи ако не постоји на живим устима својих савременика…А песма која не живи на устима људским, она не живи никаквим животом, и она, ако ништа друго, остаје само на хартији.“ (Јован Дучић)
Ми живимо у времену свеопштег занемаривања, кварења и пропадања српског језика. И то чинимо тако ревносно, као да журимо да заборавимо ко смо, шта смо, одакле смо – и куда идемо.
А језик је срж људског и националног бића; насушно благо нашег народа, благородна и благодарна ризница духа и свеколике културе.
У језику је душа целог народа. И сваког човека понаособ, његово лице и личност, образ и част. У језику је сабрано, и разабрано, све што постоји кроз сва времена, од постања, од прве Речи. Корен нашег порекла, темељ нашег земаљског дома под капом небеском, и наша судбина.
Данас, нажалост, рођени језик се не негује ни у кући ни у школи.
Ни у слову, ни у говору. А говор је живи извор и крвоток језика, како у обичном људском разговору, тако и у узвишеном песничком надговору. У јавном животу култура говора је опасно угрожена уличним речником, страним и настраним речима. У последње време и помодном, изопаченом граматиком – облицима речи несродних духу и природном, складном звуку матерњег језика.
Чак и на местима која својим именом и сврхом, смислом постојања обавезују на поштовање законских норми, етичких и естетских правила, у употреби писаног и усменог језика влада велика небрига. Лепо казана реч сурово је протерана из јавног говора, са телевизије и других медија. У већини телевизијских серија, филмова, па и позоришних представа преовлађују вулгарност, простаклук, баналност…
Тако искварени језик уништава културу дијалога и личног изражавања. Посебно је угрожена вербална комуникација код младих људи. Осакаћен и загађен језик онемогућава нормалан емоционални, интелектуални и морални развој деце и омладине. Пожељни циљеви образовања и васпитања не могу се остварити у довољној мери без културе говора.
Без заштите и очувања језичког блага као националне светиње и без надахнутости његовим богатим садржајем, чистотом, и лепотом форми – не може се стећи ни драгоцена способност естетичког разумевања и доживљаја уметничких дела, нити развити лична креативност.
Зато смо одлучили да овде у ШКОЛИ ГЛУМЕ И ГОВОРА – у духу пионирске мисије неговања врхунске позоришне уметности — да направимо представу од мудрих и лепих речи једног од наших највећих песника, Јована Дучића, под насловом његове најбоље, најпаметније књиге : БЛАГО ЦАРА РАДОВАНА. Необичну представу, у форми симпозијума о најважнијим животним темама: о судбини, о срећи, о љубави, о жени, о пријатељству … И на крају смо текст сценске композиције зачинили оним чиме нас Дучић највише опчињава – стиховима, савршене, непролазне лепоте.
Поверили смо ове поетско-филозофске текстове ансамблу долазећих младих глумаца, као школски задатак, као дикцијску студију, у служби духовног оплемењивања и култивисања сценског говора. Уверени да се и у данашњем, за осетљиво људско биће прилично нехуманом и бездушном времену, на лицу младића и девојака, када их озари дах поезије, могу видети, и чути, као у песми …
„очи пуне звезда и уста стихова“
Отворите срце за умне и благозвучне речи Песника, и ослушните како… „ти гласи језде, ко да роса пада у сребрној тмини“.
Сарадник на сценарију
Кореограф
Композитор: Стеван Милошевић
Костимограф: Јелена Дуњић
Сценограф: Александар Бугарски
Стручни консултант: Марко Милошевић
Асистент редитеља: Драган Суботић
Инспицијент: Јелица Максимовић
Др Радован Кнежевић провео је цео свој радни век на Факултету драмских уметности у Београду као професор Дикције, трудећи се да код студената развије и усаврши не само способност , вештине и мајсторство сценског говора , већ, пре свега, да им улије љубљав према лепо казаној речи , која упркос свим менама у позоришту, остаје и даље неприкосновена краљица сцене. Предавао је више година у Приштини, Бањалуци…
Поред рада у настави у оквиру свог стручно-уметничког деловања урадио је лекторску обраду великог броја поз. представа, радио и ТВ драма, филмова. Одражао је и већи број предавања, семинара и радионица за наставнике и професора српског језика и инструктора рецитовања.
Као лектор сарађивао је са са најзначајнијим редитељима: М. Беловић, Д. Мијач, С. Унковски, Е. Савин, В. Огњеновић, Н. Миливојевић, К. Младеновић…
Велики изазов у погледу обликовања књижевног говорног израза представљао је рад на ТВ серији „Вук Караџић“, у којој је Кежевић био асистент др Бранивоја Ђорђевића. Уосталом, овај врхунски стручњак у области дикције и сценског говора пресудно је утицао на формирање Р. Кнежевића и као лектора и као професора дикције. Значајан је и његов лекторски рад у серији „Мој рођак са села“.
У погледу дијалектског обликовања говорног сценског израза на првом месту је представа „Кир Јања“ у Народном позоришту у Београду, у режији Е. Савина и бравурозном тумачењу П. Ејдуса.
Посебно интересовање и инстанчан осећај Р. Кнежевић је показао у раду на изговору стихова на сцени. Нарочито су се у том погледу издвојиле две представе у Југословенском драмском позоришту у којима је говорни сценски израз и изговор стихова на сцени у функцији драмске радње достигао своје врхунце. То су: „Позоришне илузије“ П. Корнеја у режији С. Унковског и Молијеров „Мизантроп“ у режији Д. Мијача.
У вези са изговором стихова значајно је дугогодишње ангажовање Р. Кнежевића у оквиру републичке смотре рецитовања „Песниче народа мог“, коју је верно пратио и неговао или као члан жирија или као предавач на семинарима. Последњих десет година председава жиријем и држи радионице на фестивалу „Дани Данила Лазовића“ у Прибоју, на коме се такмиче у казивању стихова студенти глуме из целог региона.
У позоришту „Дадов“ Р. Кнежевић је урадио драматизацију и режију представе „Гарави сокак“ М. Антића, као омаж великом песнику са којим је два пута оснивао Театар поезије у Новом Саду. Занимљиво је да су у тој представи играли Милан Марић, Милош Биковић, Тамара Драгичевић, Милена Живановић, Милица Гојковић … У истом позоришту режирао је „Стилске игре“ по тексту Симеона Маринковића, као и мјузикл „Лајање на звезде“ по роману Милована Витезовића, у драматизацији Михаила Витезовића, са сонговима Катарине Борисављевић.
Професор Кнежевић је један од оснивача ШКОЛЕ ГЛУМЕ И ГОВОРА у Дадов-у и идејни творац самог назива те школе. То је био први случај да у једној Школи глуме, говор, као посебна педагошко–уметничка дисциплина, буде заступљен равноправно са глумом.
