U SARADNJI SA FDU, USKORO U DADOVU:

PINOKIO

STUDENTI:
MILAN BOGDANOVIĆ - REŽIJA
STANISLAVA VELJAŠEVIĆ - TEKST

U SARADNJI SA FDU,
USKORO U DADOVU:

PINOKIO

STUDENTI: MILAN BOGDANOVIĆ - REŽIJA
STANISLAVA VELJAŠEVIĆ - TEKST

BLAGO CARA RADOVANA

REČ REDITELJA

„Vaše delo je postalo svojina jednog naroda; vašim imenom se zaklinju pokolenja. Ali, kad bi nešto bilo mogućno da jednom bude zaboravljeno vaše ime i izgubljeno vaše delo tvrdo verujem da bi mladići i devojke tih dalekih naraštaja htijući da izraze ono što je najlepše u njima od bola i ljubavi, progovorili jezikom vaše poezije, našli iste, vaše reči i usklike. To je sudbina velikih pesnika…“
Ivo Andrić — Jovanu Dučiću (1940)

„…Lirski pesnik ne živi ako ne postoji na živim ustima svojih savremenika…A pesma koja ne živi na ustima ljudskim, ona ne živi nikakvim životom, i ona, ako ništa drugo, ostaje samo na hartiji.“ (Jovan Dučić)


Mi živimo u vremenu sveopšteg zanemarivanja, kvarenja i propadanja srpskog jezika. I to činimo tako revnosno, kao da žurimo da zaboravimo ko smo, šta smo, odakle smo – i kuda idemo.

A jezik je srž ljudskog i nacionalnog bića; nasušno blago našeg naroda, blagorodna i blagodarna riznica duha i svekolike kulture.

U jeziku je duša celog naroda. I svakog čoveka ponaosob, njegovo lice i ličnost, obraz i čast. U jeziku je sabrano, i razabrano, sve što postoji kroz sva vremena, od postanja, od prve Reči. Koren našeg porekla, temelj našeg zemaljskog doma pod kapom nebeskom, i naša sudbina.

Danas, nažalost, rođeni jezik se ne neguje ni u kući ni u školi.

Ni u slovu, ni u govoru. A govor je živi izvor i krvotok jezika, kako u običnom ljudskom razgovoru, tako i u uzvišenom pesničkom nadgovoru. U javnom životu kultura govora je opasno ugrožena uličnim rečnikom, stranim i nastranim rečima. U poslednje vreme i pomodnom, izopačenom gramatikom – oblicima reči nesrodnih duhu i prirodnom, skladnom zvuku maternjeg jezika.

Čak i na mestima koja svojim imenom i svrhom, smislom postojanja obavezuju na poštovanje zakonskih normi, etičkih i estetskih pravila, u upotrebi pisanog i usmenog jezika vlada velika nebriga. Lepo kazana reč surovo je proterana iz javnog govora, sa televizije i drugih medija. U većini televizijskih serija, filmova, pa i pozorišnih predstava preovlađuju vulgarnost, prostakluk, banalnost…

Tako iskvareni jezik uništava kulturu dijaloga i ličnog izražavanja. Posebno je ugrožena verbalna komunikacija kod mladih ljudi. Osakaćen i zagađen jezik onemogućava normalan emocionalni, intelektualni i moralni razvoj dece i omladine. Poželjni ciljevi obrazovanja i vaspitanja ne mogu se ostvariti u dovoljnoj meri bez kulture govora.

Bez zaštite i očuvanja jezičkog blaga kao nacionalne svetinje i bez nadahnutosti njegovim bogatim sadržajem, čistotom, i lepotom formi – ne može se steći ni dragocena sposobnost estetičkog razumevanja i doživljaja umetničkih dela, niti razviti lična kreativnost.

Zato smo odlučili da ovde u ŠKOLI GLUME I GOVORA – u duhu pionirske misije negovanja vrhunske pozorišne umetnosti — da napravimo predstavu od mudrih i lepih reči jednog od naših najvećih pesnika, Jovana Dučića, pod naslovom njegove najbolje, najpametnije knjige : BLAGO CARA RADOVANA. Neobičnu predstavu, u formi simpozijuma o najvažnijim životnim temama: o sudbini, o sreći, o ljubavi, o ženi, o prijateljstvu … I na kraju smo tekst scenske kompozicije začinili onim čime nas Dučić najviše opčinjava – stihovima, savršene, neprolazne lepote.

Poverili smo ove poetsko-filozofske tekstove ansamblu dolazećih mladih glumaca, kao školski zadatak, kao dikcijsku studiju, u službi duhovnog oplemenjivanja i kultivisanja scenskog govora. Uvereni da se i u današnjem, za osetljivo ljudsko biće prilično nehumanom i bezdušnom vremenu, na licu mladića i devojaka, kada ih ozari dah poezije, mogu videti, i čuti, kao u pesmi …

„oči pune zvezda i usta stihova“
Otvorite srce za umne i blagozvučne reči Pesnika, i oslušnite kako… „ti glasi jezde, ko da rosa pada u srebrnoj tmini“.

Radovan Knežević

Adaptacija i režija

Tomislav Knežević

Saradnik na scenariju

Milan Gromilić

Koreograf

Ostali učesnici:

Kompozitor: Stevan Milošević
Kostimograf: Jelena Dunjić
Scenograf: Aleksandar Bugarski
Stručni konsultant: Marko Milošević
Asistent reditelja: Dragan Subotić
Inspicijent: Jelica Maksimović

IGRAJU

Mia Maravić, Andrija Žuža, Radoš Pekić, Dragan Subotić, Staša Šuvaković, Sofija Đurković, Rastko Ranđelov, Andreja Stević, Aleksandra Zelenković, Kosta Dabić, Ksenija Turčinović, Olga Tošev, Anđela Kopil, Nemanja Stefanović, Sara Vuksanović, Maja Naumović, Mia Marinković, Emilija Gospavić, Novak Tejović, Teodosije Popović, Simon Jegorović, Nevena Petković, Simon Vujić, Strahinja Belić.

GALERIJA

REDITELJ

Dr Radovan Knežević proveo je ceo svoj radni vek na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu kao profesor Dikcije, trudeći se da kod studenata razvije i usavrši ne samo sposobnost , veštine i majstorstvo scenskog govora , već, pre svega, da im ulije ljubljav prema lepo kazanoj reči , koja uprkos svim menama u pozorištu, ostaje i dalje neprikosnovena kraljica scene. Predavao je više godina u Prištini, Banjaluci…
Pored rada u nastavi u okviru svog stručno-umetničkog delovanja uradio je lektorsku obradu velikog broja poz. predstava, radio i TV drama, filmova. Odražao je i veći broj predavanja, seminara i radionica za nastavnike i profesora srpskog jezika i instruktora recitovanja.

Kao lektor sarađivao je sa sa najznačajnijim rediteljima: M. Belović, D. Mijač, S. Unkovski, E. Savin, V. Ognjenović, N. Milivojević, K. Mladenović…

Veliki izazov u pogledu oblikovanja književnog govornog izraza predstavljao je rad na TV seriji „Vuk Karadžić“, u kojoj je Kežević bio asistent dr Branivoja Đorđevića. Uostalom, ovaj vrhunski stručnjak u oblasti dikcije i scenskog govora presudno je uticao na formiranje R. Kneževića i kao lektora i kao profesora dikcije. Značajan je i njegov lektorski rad u seriji „Moj rođak sa sela“.

U pogledu dijalektskog oblikovanja govornog scenskog izraza na prvom mestu je predstava „Kir Janja“ u Narodnom pozorištu u Beogradu, u režiji E. Savina i bravuroznom tumačenju P. Ejdusa.

Posebno interesovanje i instančan osećaj R. Knežević je pokazao u radu na izgovoru stihova na sceni. Naročito su se u tom pogledu izdvojile dve predstave u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u kojima je govorni scenski izraz i izgovor stihova na sceni u funkciji dramske radnje dostigao svoje vrhunce. To su: „Pozorišne iluzije“ P. Korneja u režiji S. Unkovskog i Molijerov „Mizantrop“ u režiji D. Mijača.
U vezi sa izgovorom stihova značajno je dugogodišnje angažovanje R. Kneževića u okviru republičke smotre recitovanja „Pesniče naroda mog“, koju je verno pratio i negovao ili kao član žirija ili kao predavač na seminarima. Poslednjih deset godina predsedava žirijem i drži radionice na festivalu „Dani Danila Lazovića“ u Priboju, na kome se takmiče u kazivanju stihova studenti glume iz celog regiona.
U pozorištu „Dadov“ R. Knežević je uradio dramatizaciju i režiju predstave „Garavi sokak“ M. Antića, kao omaž velikom pesniku sa kojim je dva puta osnivao Teatar poezije u Novom Sadu. Zanimljivo je da su u toj predstavi igrali Milan Marić, Miloš Biković, Tamara Dragičević, Milena Živanović, Milica Gojković … U istom pozorištu režirao je „Stilske igre“ po tekstu Simeona Marinkovića, kao i mjuzikl „Lajanje na zvezde“ po romanu Milovana Vitezovića, u dramatizaciji Mihaila Vitezovića, sa songovima Katarine Borisavljević.

Profesor Knežević je jedan od osnivača ŠKOLE GLUME I GOVORA u Dadov-u i idejni tvorac samog naziva te škole. To je bio prvi slučaj da u jednoj Školi glume, govor, kao posebna pedagoško–umetnička disciplina, bude zastupljen ravnopravno sa glumom.