278. ПРЕМИЈЕРА
Вилијам Шекспир Адаптација и режија: Јанко Ковачевић
Шекспир ни на једном месту у трагедији „Ромео и Јулија“ не открива нам узрок вековне мржње међу породицама Монтеки и Капулет, јер узрок није важан- важна је Прича о мржњи. И Капулети и Монтеки изнова и изнова причају ту причу новим генерацијама, како би били сигурни да их изводе на прави пут и подучавају правим вредностима. Прича се, као апсолутно истинита, непропитана, усваја и преноси даље, јер она гарантује припадност породици. На тај начин Прича о мржњи постаје сигуран простор, чврсто тло, брана и штит, гарант сигурности за сваки нови изданак породице. Митоманија обе породице о сопственој супериорности гради чврсте зидове, који штите од „оних других“ који су, увек, претња. Прича се приповеда, Мржња цвета, мира нема. Пометња настане онда када се појави нова генерација, која не жели да прихвати Причу, која жели да поставља питања. Онда се Прича показује као потпуно празна, неоснована, онда је идентитет уздрман и мора се урадити све да се глас који пита скрајне, стиша, угаси.
Дакле, у нашој представи породице Монтеки и Капулет припадници су исте нације, класе и религије. Међу њима разлике не постоје. Сукоб, овде, није између породица, већ између света одраслих, који бира да верује у наслеђене Приче, и настоји на их очува, и света младих, који жели да поставља питања и исприча своју, нову, причу. Наша представа зато је ту- да нас охрабри да постављамо питања, да причамо своје Приче.
Свет у ком живимо не оставља много простора за оптимизам, јер га испуњавају ратови и незапамћено насиље, свакодневне манифестације мржње засноване на колективним митовима и страху од „другог“. Смрти су само бројке у новинским чланцима, и све остаје исто. Ни смрт Ромеа и Јулија, у Верони, не мења ништа, помирења нема. Ипак, Прича о њиховој љубави, као тачка светлости у тамним понорима стварности, опстаје и остаје, да је причамо јасно и гласно, да се сетимо Антигоне, која је поносно викала: „За љубав, не за мржњу ја сам рођена!“
Адаптација и режија: Јанко Ковачевић
Костимографкиња: Александра Пецић Младеновић
Сценографија: Јанко Ковачевић и Сашко Крстев
Композиторка: Тара Врањеш
Сценски покрет: Јована Вавић
Асистентура режије: Нора Чичић и Александар Јовановић
Гардероберка: Јелена Дуњић
Шминка и фризура: Валентина Чича
Мајстор светла: Александар Раденовић
Мајстор тона: Лазар Крстев
Декоратер: Миленко Кузмановић
Аутор плаката: Данило Млађеновић
Инспицијент: Маша Зорић
Играју глумци ансамбла Дадов: Милица Башић, Филип Јовановић, Нина Вулић, Јаков Марјановић, Филип Милетић, Василије Вид Ћустић, Никола Милошевић, Наталија Петровић, Војин Мијалковић, Симон Јегоровић, Елеонора Тодоровић, Дејана Делић, Милица Радоњић, Урош Којић, Никола Ројевић, Тара Думоњић, Ана Ћетковић, Валентина Манојловић, Наталија Обреновић, Дуња Радисављевић, Ања Ћуић, Тадија Петровић, Кристина Медовић, Олга Тошев, Тара Милошевић, Доротеа Томашевић, Тара Врањеш, Хелена Топаловић, Павле Глишић и Лука Обрадовић.
Јанко Ковачевић, рођен је 5. 6. 1999. године, у Београду. Некадашњи је члан Омладинског позоришта ДАДОВ, у ком је остварио неколико улога, између осталог у представама: „Насиље“, „Талас“, „4 боје 5 пиштоља“, „Секс за почетнике“ и др.
Студент је треће године Позоришне режије на Факултету драмских уметности у Београду, у класи проф. Кокана Младеновића и Јоване Томић.
Дипломирао је глуму на Академији уметности у Београду.
Остварени пројекти:
– „Горња Аустрија“ Франц Ксавер Крец
– „Антигона данас: Жена, живот, слобода! Прича о Махси Амини“
– Радионица „Умјетник у свом времену“ у Камерном театру 55 у Сарајеву
– У оквиру фестивала „Паробродске приче“ режирао је јавно читање драме „Историја без Јелениног лица“ Алексе Паровића.
– „Галеб Џонатан Ливингстон“ Р. Бах, Позориште ДАДОВ
– Асистент режије на представи „Ако пчеле нестану са лица земље“ Т. Грумић, р. Ања Суша, Позориште Душко Радовић
– „Хамлет“ В. Шекспир, Х. Милер, продукција ФДУ
