ДАДОВ (1958 – 2025) је омладинско позориште које већ више од 65 година верно прати своју пионирску мисију врхунске позоришне уметности виђене очима увек нових генерација младих глумаца и уметника. Иако омладинско и аматерско позориште има свој стални репертоар представа као и своју Школу глуме и говора препознату по оригиналном и релевантном едукативном програму али и предавачком тиму кога чине познати и признати наставници из области позоришног образовања.

Зашто ДАДОВ, више се ни очеви оснивачи не сећају. Магловито призивају у сећања ко се досетио имена које је симбол алтернативног омладинског позоришта још од 1958. године. Разлог зашто је Драмски Атеље Дома Омладине Врачар морао да се окупи у свом првом дому у Молеровој 33 исти је данас као и пре 50 година – неко је морао бити први, морао је дати простора младим уметницима и љубитељима уметности, морао је бити културни и сваки други глас бунта те, и сваке следеће, генерације, неко је морао први да пушта џез у башти Дома и да отвори врата југословенској и светској позоришној авангарди.

Играње представа на посебан дадовски начин подједнако је постао знак распознавања колико и премијерна извођења до тада непознатих писаца од стране младих редитеља и глумаца. Млади глумци долазили су у Дадов као деца а велики број њих одатле је одлазио у своје професионалне и успешне каријере, па је неко, чини се с правом, приметио да је мањи проблем набројати познате бардове југословенског и српског глумишта који нису имали своје почетке у Дадов-у него се сетити дуге листе свих који то јесу. Летимичан осврт морао би да помене Милоша Жутића, Светлану Цецу Гојковић, Предрага Ејдуса, Јелисавету Секу Саблић, Феђу Стојановића, Мирјану Карановић, Дару Ђокић, Марка Живића, Милоша Самолова, Срђана Карановића, Ненада Стојменовића, Вању Ејдус, Горана Јевтића до глумаца млађих генерација Милана Марића, Милоша Биковића, Тамару Драгићевић, Бранкицу Себастијановић, Милену Живановић, Милицу Гојковић, Ђорђа Мишину, Јоакима Тасића, али и бројне друге којима је Дадов остао битан део живота и почетак глумачке каријере.
Пионирска улога Дадов-а препознаје се и у некадашњој иницијативи дадоваца о покретању и организовању Београдске ревије аматерских малих сцена (БРАМС), фестивала који је био претеча великог БИТЕФ-а.

Слика о ДАДОВ-у не би била комплетна ако не бисмо поменули велики успех на Светском фестивалу аматерских позоришта у Монте Карлу 1965 године који, по мишљењу историчара српске културе, уз један концерт хора “Обилић” у Берлину 1937 године, представља највићи домет нашег аматеризма. ДАДОВ је на овом фестивалу, са представом “Избирачица” Косте Трифковића у режији Небојше Комадине, освојио прво место у конкуренцији позоришта из 21 земље света. Један од највећих позоришних уметника прошлог века, оснивач чувеног француског Националног театра, славни Жан Вилар назвао је ову представу “енциклопедијом позоришта ” и том приликом је изговорио и ове речи : ” Трупу са Врачара красе ред, укус, префињеност и таленат”.

Поред “Избирачице”, по критеријуму пласмана на фестивалима, представа “Мали Малколм и његова борба против евнуха” је златно дело позоришта у режији Зорана Ратковића. На фестивалу у Хвару 1968. године “Мали Малколм” је победио славно Шентјакобско гледалишче из Крања у коме су играли и бивши професионални глумци. Стајати раме уз раме са професионалцима, најбоље описују речи уваженог професора Хуга Клајна који је након хварског извођења рекао “да верујем да ће многи од вас закорачити у професионалце. Али немојте никада изгубити тај жар, ту лепоту и одушевљење игром на којој вам могу завидети професионалци”. И свака следећа генерација дадоваца одржава живим тај исти жар са краја седамдесетих година 20. века.

Много представа, чак већина у одређеним периодима, које су се играле на сцени позоришта ДАДОВ, није извођена нигде другде у Београду а често је то било прво извођење одређених аутора у нашој земљи. Од младих неафирмисаних писаца попут Боре Драшковића, Мире Мршуље, Жарка Рудвића, Милана Буњевца, Драгована Јовановића, Мимија Поповића па до Мрожека и његових дела “Стрип-тиз” и “Карол”. Сем откривања бисера у мору драматуршких текстова, у Дадову су се први код нас играли светски позоришни класици попут “Чај и симпатија” Робертра Андерсона, “Спасене” Едвадра Бонда, “Битанге” Барија Рекорда, “Обавезно – кромпир” Арнолда Вескера, “Фрагменти” Мареја Шизгала и “Наивне ласте” Ролана Дибијара.

Након више од 200 премијера представа после прве “Градинар” изведене 27. децембра 1958. године, бројних освојених награда и признања, селидбе са почетне адресе у београдској Молеровој улици на данашњу адресу 1968. године у зграду која је направљена баш за наше позориште, рад ДАДОВА је крунисан 2008. године када је позориште препознато као установа културе града Београда.

Чак и када није лако сетити се за шта је ДАДОВ скраћеница, име звони позориште, школу, институцију и малу фабрику магије, увек нову, револуционарну и младу а са традицијом од преко пола века и чврстом намером да траје.&нбсп;