„Храбра хајдучица“ је прича о идентитету, интегритету и револуцији! Посматрајући околности у којима протагонисти делају и то како делају, сведоци смо паралелних бунтовних радњи и предвиђених акција, како на колективном тако и на индивидуалном нивоу. Српски народ се налази у тешком периоду своје историје. 1803. година, незадовољство расте, у атмосфери се осећа утицај турске власти која угрожава српски идентитет и интегритет. Војвода Стеван подиже буну, јача бунтовнички колективни дух, ни не слутећи да ће успеху побуне највише допринети једна девојка. Мила је све само не обична девојка својих година, када би њени главни проблеми требало да буду хоће ли се удати, како и за кога. Милу муче проблеми потлачености њеног народа под Турцима, губитак брата у претходној буни и њене тетке и отац који покушавају да је остваре као жену, у оквирима њихових замисли о оствареној жени. Верујем да постоји јака повезаност између револуције на улици и револуције која се дешава у кући, односно у Мили самој. Окидач да Мила себи испуни жељу и постане хајдучица је почетак нове буне. Ипак, неслагање, исмевање, омаловажавање колебају њену одлуку. На трасу којом је кренла враћа је њен верни сапутник Шарац. Спасивши хајдучку чету од турске војске доказала је своје могућности и квалитете. Ова прича нас учи да треба поштовати туђе биће, аутентичност и никако се не водити стереотипима, ма на којем пољу. „Храбра хајдучица“ није нужно текст о женској еманципацији нити је замишљен да буде постављен као феминистички текст. С обзиром да је текст настао по мотивима анимираног филма „Мулан“ куће Диснеy мислило се и о томе којој је публици представа намењена. Ово, наравно не оспорава моменат да сви, па и ми „старији“, из цртаних филмова увек можемо пуно тога да научимо.
„Храбра хајдучица“ нас, како и сам наслов каже, учи храбрости. Храбрости да изразимо себе и своје биће, храбрости да се заузмемо за оно до чега нам је стало или за ону особу до које нам је стало, да негујемо сопствено биће, останемо храбри и да се држимо својих мисли у глави и речи у устима.
Храбра хајдучица настала је одлуком да мотиве Мулан сместим у Србију почетком деветнаестог века, тик пред Први српски устанак. Два су била мотива за ову одлуку. Са једне стране, постојала је практична потреба да се одаљим од Царске Кине и причу учиним универзалнијом, лакше разумљивом младој, домаћој публици. Са друге стране, желео сам да истакнем комичне елементе оригиналне приче и поиграм се са друштвеним улогама и стереотипима који су дати у оригиналу.
Тако, уместо кинеског епа на којем је заснована Мулан, Храбра хајдучица се позива на домаћу епску поезију, надмене тетке из Мулан постају брбљиве српске тетке, а магични, анксиозни змај постаје магични, анксиозни коњ Шарац, завистан од алкохола, конкретно вина.
Током стварања, у конверзацији између оригинала и новог комада, родиле су се бројне нове идеје али и надоградиле неке постојеће. Храбра Хајдучица је зато прича о храбрости, истрајности, части и индивидуалној слободи, као и Мулан. Такође је прича о проналажењу свог пута и сврхе – Милин пут од борбе са наметнутим улогама до тријумфа као поштоване ратнице одражава искуства многих младих који се проналазе у данашњем свету.&нбсп;
Режија
Кореографкиња
Асистент редитеља
Сценографија
Асистент сценографа
Костим: Теа Терзић
Текст сонгова: Немања Остојић
Композитор вокалних деоница: Милица Буразер
Композитор музике: Никола Смоловић
Асистент композитора: Давид Кувељић
Инструктор певања: Милица Буразер
Дизајн плаката: Теа Терзић
Израда сценографије: Сашко Крстев
Гардеробер: Јелена Дуњић
Шминка и фризура: Валентина Чича, Софија Костић
Мајстор тона: Лазар Крстев
Мајстор светла: Александар Раденовић
Инспицијент: Маша Зорић&нбсп;
МИЛА – Милица Ивошевић / Тара Петровић
ШАРАЦ – Андреја Стевић
ТЕТКА ПЕРСА – Софија Ђурковић / Дејана Делић
ТЕТКА ИВАНКА – Андреа Стефановић / Ања Ћуић
ТЕТКА ЛЕЛА – Миња Ђелкапић / Мина Ракочевић
ОТАЦ – Новак Тејовић / Александар Антонић
ВОЈВОДА СТЕВАН – Александар Бовдуј / Вељко Вујовић
ПЕТАР – Теодосије Поповић
СТАНОЈЕ – Вељко Драгачевић / Симон Вујић
РАДОЈЕ – Георгије Станић / Теодор Радивојевић
МЕХМЕД АГА – Александар Јовановић
ИСМЕТ – Тадија Петровић / Жарко Гостиљац
ПРОСАЦ – Коста Дабић / Константин Јовановић
ПРОШЧЕВ СЛУГА – Ива Галовић
СУЛТАНИЈА – Анђела Копил
АГИН СЛУГА – Андрија Гломазић
АНСАМБЛ:
Маша Стефановић, Лена Мимица Угриновић, Вања Крстић, Нина Блажевић, Татјана Санковић, Емилија Крстић, Милица Глигоријевић, Нађа Божинић, Лана Шарић, Ана Станишић, Андреа Томић, Нађа Ћирић, Милица Бешовић, Доротеа Томашевић, Олга Тошев, Александра Зеленковић, Миа Маравић, Сташа Шуваковић,Филип Јовановић, Никола Милошевић, Матеја Мутаповић, Симеон Обрадовић, Вељко Брђанин, Страхиња Белић, Коста Урошев, Јован Ракић, Андрија Фемић, Павле Глишић, Лука Обрадовић, Теодор Ђурђевић, Маја Наумовић и Данило Савић.
Никола Кљајић, рођен 05.02.2000. године у Београду. Основно образовање стиче у ОШ „ Краљ Петар Први“ а потом уписује Прву београдску гимназију. Већ током гимназијских дана сусреће се са глумом и режијом. У првој години гимназије игра у представи „Муцх адо абоут нотхинг“ („Много буке ни око чега“) Виљема Шекспира у оквиру драмске секције на енглеском језику. Наредних година свог средњошколског образовања упознаје се са режијом кроз представе које аматерски режира а то су; „Краљева Јесен“ – Милутина Бојића у другој години гимназије, представа је одиграна чак 10 пута између осталог и у „Театру 5“ и на сцени „Мата Милошевић“ Факултета драмских уметности у Београду. Потом следи режија текста „Солунци говоре“ који се игра испред костурнице на острву Видо у Грчкој, а убрзо и на великој сцени Народног позоришта у Београду у оквиру Свечане академије поводом 180 година гимназије. Активан је члан дебатног клуба и драмске секције и добитник признања за културно уметнички допринос Првој београдској гимназији. 2019. године уписује Факултет драмских уметности у Београду, одсек за позоришну и радио режију у класи проф. Егона Савина и Кокана Младеновића. Своја знања усавршава кроз режије својих испита и представа ван факултета. Више пројеката је укључивало рад са децом као и рад на представама музичког типа. Оснивач је и директор позоришног фестивала „Златни жир“ који се одржава у Сремској Митровици, а окренут је младим и талентованим колегама из Србије, с циљем повећања видљивости и међусобним повезивањем младих колега.
РЕЖИЈЕ:
„ПРОЈЕКАТ С.О.С.“ / Битеф театар (Ауторски пројекат по мотивима дела „Горке сузе Петре фон Кант“ – Р. W. Фазбиндера)
„СЕЋАЊЕ ВОДЕ“ / Театар Вук (Текст: Шила Стивенсон)
„ХЕДА ГАБЛЕР“ / Факултет драмских уметности у Београду (Текст: Хенрик Ибзен)
„БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ“ / Позориште ДАДОВ (Ауторски пројекат троје редитеља)
„ХАЛФЛАЈФ“ / Позориште ТЕАТРИЈУМ (Текст: Филип Вујшевић)
„КРУНА ЈОВАНОВА“ / Градско позориште Чачак ( Текст: Милкица Милетић, Вања Милачић)
