„Били су то дани, вечери, а често и ноћи посвећени позоришту. Минијатурна сцена, иста таква сала, ми занесени публици дочаравали и заједно сањали сан који за мене још траје.
Представе и стварање на сцени били су ми догађаји. Радост. Слободни дани празнина, јер ми је позориште било све.
Тешко је издвојити неки тренутак, јер за три године мог живљења у позоришту Дадов сви часови су се слили у један позоришни сан.“
