„Bili su to dani, večeri, a često i noći posvećeni pozorištu. Minijaturna scena, ista takva sala, mi zaneseni publici dočaravali i zajedno sanjali san koji za mene još traje.
Predstave i stvaranje na sceni bili su mi događaji. Radost. Slobodni dani praznina, jer mi je pozorište bilo sve.
Teško je izdvojiti neki trenutak, jer za tri godine mog življenja u pozorištu Dadov svi časovi su se slili u jedan pozorišni san.“
