„Потпуно нов живот за мене почео је тада, те године у Дадову.
Представа, фрка, шминкање, намештање светла, промена игре, прилагођавање сцени, хаос и љубав, свађе и приватне драме, све смо то носили како је ко знао и умео, али да смо се придржавали једно о друго, то јесмо и те како. Ни снег, ни ветар, ни грозна врућина нису били довољан разлог да се откаже оно због чега смо ту, или још боље да откажемо ми сами једни другима, и наш разлог сакупљања.
И онда када је настало затишје, тражила сам спас у другом позоришту, најзад не одох у оно „право” такозвано професионално. Нема разлике, сем у једном. Разлика је само у преводу речи – аматер – и – професионалац. Без овог првог ово друго живи тешко. Без овог другог се може живети лако читав век.“
