„Често сам се питала зашто се сваке две године Дадов распада, а потом поново саставља са неким нових људима, још живахнијим и раскалашнијим од оних претходних. Можда је одговор у томе што се Дадов на неки посебан начин „прерасте”, или га бар људи довољно „иживе” да могу да крену даље. Можда их баш Дадов натера на једно право, бесно, креативно одрастање за којим вапи сваки изданак узнемиреног београдског асфалта. Требало ми је доста времена да укапирам да се нове дадовске екипе које га „обнављају” исто тако лудо забављају и глупирају као што смо се и ми глупирали. Још теже сам себи признала да су нове дадовске представе боље, посвећеније и зрелије од оних које су стварали моји „дилетанти”. И после свих тих признања, једино што ми је преостало било је да се Дадову вратим.“
