„А Дадов као детињство стоји у нашем сећању. Из њега понесеш пријатеље за цео живот, доживљаје са путовања, љубави, прве спознаје тежине и света и живота, изласке, представе које су обележиле младост многим људима који кад те и данас сретну кажу: „Па ја сам твоја публика још из Дадова”. Данас живим од глуме, а тада сам живео за глуму. И сада, када бих хтео да кажем шта је то Дадов знам да је он и страст, и лепота, и начин мишљења, и морални кодекс, и одговорност, и вероисповест, и национална припадност, и култ пријатељства, један део историје Београда и наших живота сачуван негде у неком троуглу између Старог Двора, Ташмајдана и храма Светог Саве.“
