„A Dadov kao detinjstvo stoji u našem sećanju. Iz njega poneseš prijatelje za ceo život, doživljaje sa putovanja, ljubavi, prve spoznaje težine i sveta i života, izlaske, predstave koje su obeležile mladost mnogim ljudima koji kad te i danas sretnu kažu: „Pa ja sam tvoja publika još iz Dadova”. Danas živim od glume, a tada sam živeo za glumu. I sada, kada bih hteo da kažem šta je to Dadov znam da je on i strast, i lepota, i način mišljenja, i moralni kodeks, i odgovornost, i veroispovest, i nacionalna pripadnost, i kult prijateljstva, jedan deo istorije Beograda i naših života sačuvan negde u nekom trouglu između Starog Dvora, Tašmajdana i hrama Svetog Save.“
