„Ја мислим за себе „да се за зелен бор ухватим и он би се јадан осушио“. Тако је и моје осећање са Дадовом. Дошао сам у Дадов једне године кад је он био најпопуларније аматерско позориште у Београду. Чуо сам да се тамо фино забављају, да има пуно лепих девојака. Ја био млад и усамљен. Мислио сам, то је можда шанса да упознам девојку свог живота. Лакше ми је тако него да тумарам по Београду и крадем богу дане.
Добијем улогу у комаду Обавезно кромпир, кад оно – мушка подела. Добри глумци, добри другари, али – мушка подела. Где су те лепе девојке? Немамо појма!“
