„Često sam se pitala zašto se svake dve godine Dadov raspada, a potom ponovo sastavlja sa nekim novih ljudima, još živahnijim i raskalašnijim od onih prethodnih. Možda je odgovor u tome što se Dadov na neki poseban način „preraste”, ili ga bar ljudi dovoljno „ižive” da mogu da krenu dalje. Možda ih baš Dadov natera na jedno pravo, besno, kreativno odrastanje za kojim vapi svaki izdanak uznemirenog beogradskog asfalta. Trebalo mi je dosta vremena da ukapiram da se nove dadovske ekipe koje ga „obnavljaju” isto tako ludo zabavljaju i glupiraju kao što smo se i mi glupirali. Još teže sam sebi priznala da su nove dadovske predstave bolje, posvećenije i zrelije od onih koje su stvarali moji „diletanti”. I posle svih tih priznanja, jedino što mi je preostalo bilo je da se Dadovu vratim.“
