ROMEO I JULIJA

Šekspir ni na jednom mestu u tragediji „Romeo i Julija“ ne otkriva nam uzrok vekovne mržnje među porodicama Monteki i Kapulet, jer uzrok nije važan- važna je Priča o mržnji. I Kapuleti i Monteki iznova i iznova pričaju tu priču novim generacijama, kako bi bili sigurni da ih izvode na pravi put i podučavaju pravim vrednostima. Priča se, kao apsolutno istinita, nepropitana, usvaja i prenosi dalje, jer ona garantuje pripadnost porodici. Na taj način Priča o mržnji postaje siguran prostor, čvrsto tlo, brana i štit, garant sigurnosti za svaki novi izdanak porodice. Mitomanija obe porodice o sopstvenoj superiornosti gradi čvrste zidove, koji štite od „onih drugih“ koji su, uvek, pretnja. Priča se pripoveda, Mržnja cveta, mira nema. Pometnja nastane onda kada se pojavi nova generacija, koja ne želi da prihvati Priču, koja želi da postavlja pitanja. Onda se Priča pokazuje kao potpuno prazna, neosnovana, onda je identitet uzdrman i mora se uraditi sve da se glas koji pita skrajne, stiša, ugasi.

Dakle, u našoj predstavi porodice Monteki i Kapulet pripadnici su iste nacije, klase i religije. Među njima razlike ne postoje. Sukob, ovde, nije između porodica, već između sveta odraslih, koji bira da veruje u nasleđene Priče, i nastoji na ih očuva, i sveta mladih, koji želi da postavlja pitanja i ispriča svoju, novu, priču. Naša predstava zato je tu- da nas ohrabri da postavljamo pitanja, da pričamo svoje Priče.
Svet u kom živimo ne ostavlja mnogo prostora za optimizam, jer ga ispunjavaju ratovi i nezapamćeno nasilje, svakodnevne manifestacije mržnje zasnovane na kolektivnim mitovima i strahu od „drugog“. Smrti su samo brojke u novinskim člancima, i sve ostaje isto. Ni smrt Romea i Julija, u Veroni, ne menja ništa, pomirenja nema. Ipak, Priča o njihovoj ljubavi, kao tačka svetlosti u tamnim ponorima stvarnosti, opstaje i ostaje, da je pričamo jasno i glasno, da se setimo Antigone, koja je ponosno vikala: „Za ljubav, ne za mržnju ja sam rođena!“