Путујући кроз свет Милоша Црњанског и и изнова посећујући његова дела, несвесно сам почео да ослушкујем музику језика, његову флуидност, сликовитост и треперавост. На том путовању сам схватио да се сви ти слапови реченица, стихова, слика и боја сливају у једну нерукотворену симфонију. Питање које сам пред собом поставио било је „колико је од онога што је био животни пут писца уткано у ту симфонију и колико је целокупно то сазвучје предодређено измеду осталог и његовом судбином“. Судбина ратника, судбина љубавника и судбина изгнаника, све ми се више чине као три носећа стуба оног сребрног лука Милоша Црњанског. Од Чарнојевића, преко Хипербореје, па све до лондонских година омеђен је друм којим је лутао Црњански, понесавши са собом оно усхићено, занесено, сетно и меланхолично.Онај његов лук се узноси над нама, толико велелепно, па као да осећамо да постаје ореол судбине целокупног нашег народа. Та три стуба су постала три чина представе „Симфонија Црњански“. Завет за даљи живот „Симфоније“ је суд времена и публике. Они ће својим присуством уграђивати нове стубове и лукове и изграђивати нови мост између великана српске литаратуре и нас.
