„Само у том Дадову можеш да се осећаш као део нечег значајног, великог и квалитетног. Осећаш да припадаш нечему, некоме. До тада, припадаш родитељима, после деци. Само тада припадаш потпуно и драговољно томе окружењу, томе реду и много, много – себи у осталима и осталима у себи.
Једини пут у животу није ти важно ти, или неко од осталих, или сви, или сви и ти. Све ти је драго, све ти прија, све је твоје, и успех и пад и богатство и сиромаштво и сузе, и живот и смрт и улога и представа и публика. Све је једини пут само и само твоје. У том Дадову…“
