„Samo u tom Dadovu možeš da se osećaš kao deo nečeg značajnog, velikog i kvalitetnog. Osećaš da pripadaš nečemu, nekome. Do tada, pripadaš roditeljima, posle deci. Samo tada pripadaš potpuno i dragovoljno tome okruženju, tome redu i mnogo, mnogo – sebi u ostalima i ostalima u sebi.
Jedini put u životu nije ti važno ti, ili neko od ostalih, ili svi, ili svi i ti. Sve ti je drago, sve ti prija, sve je tvoje, i uspeh i pad i bogatstvo i siromaštvo i suze, i život i smrt i uloga i predstava i publika. Sve je jedini put samo i samo tvoje. U tom Dadovu…“
