„Potpuno nov život za mene počeo je tada, te godine u Dadovu.
Predstava, frka, šminkanje, nameštanje svetla, promena igre, prilagođavanje sceni, haos i ljubav, svađe i privatne drame, sve smo to nosili kako je ko znao i umeo, ali da smo se pridržavali jedno o drugo, to jesmo i te kako. Ni sneg, ni vetar, ni grozna vrućina nisu bili dovoljan razlog da se otkaže ono zbog čega smo tu, ili još bolje da otkažemo mi sami jedni drugima, i naš razlog sakupljanja.
I onda kada je nastalo zatišje, tražila sam spas u drugom pozorištu, najzad ne odoh u ono „pravo” takozvano profesionalno. Nema razlike, sem u jednom. Razlika je samo u prevodu reči – amater – i – profesionalac. Bez ovog prvog ovo drugo živi teško. Bez ovog drugog se može živeti lako čitav vek.“
