„Sve je počelo početkom oktobra ‘91. Došao sam na audiciju u Dadov i prošao. Od tog dana za mene je počela godina druženja sa najlepšim i najboljim amaterskim pozorištem u Beogradu. Prvo studio, a zatim i početak spremanja predstave Slučajevi Danila Harmsa.
Ta predstava mi je tada značila sve, zaokupivši me tako jako da je nikada neću zaboraviti.
Publika je takođe volela ovu predstavu i sećam se ljudi koji su dolazili po pet šest puta da je gledaju.
Zatim ulogu Pere Mitića u Davitelju. Predivan period je bio spremanje predstave. Ono što će mi uvek ostati od ove dve predstave je neki poseban miris svake od njih. Drugačije sam se osećao u Slučajevima, a drugačije u Davitelju. Uopšte, Dadov, njegova scena, sedišta, publika, restoran – za mene ima neki poseban miris.“
